Ч’С МИ СЕ БЕГА, Ч’С МИ СЕ ОСТАЊУЈЕ
Оној к’д те од сабајле бомбардујев с вести, па се зарадујеш. Рекоше, „вода, у Лесковац, може да се пије“. Замисли се ја, туго Миро, туго, за које се поче радујеш. Ко на дете к’д купив нову играчку па подрипкује в’здан, ко затрујен поганац.
Шићер поскупеја, зејтин поскупеја, па се помисли, беж’ да бегам негде куде неје оволка скупоћа. Немам ни мапу, ни глобус, не знам куде да ваћам свет. А и да имам, географија се мења сваки ч’с, па сам аметом дезоријентисана.
Додуше, још имам онија везени б’чалачики, могу си увржем пашкуљи, ал’ које ће стане у њи. Печес парамана, а тој малко. Како су девојке бегале, однапред, понесе си џопљаци па ајд’ у туђу кућу. Које да обујем на ноге, још убаво време, могу си идем сас патике, пол’сно ми за одење.
Пензија неје скоро била, паре сам потрошила, немам ћорав динар, такој ли се иде у бели свет.
Ако ћемо поштено и право, најарно си је да седим дом, да угасим телевизор, да не читам новине, мож-бит ме неће погађав скупоће. И да оћу, и да нећу, такој мора да напра’им. Поче се мислим: „оћеш да бегаш а немаш куде, капи дом“.
А ви, како те?
(Аутор: Mira Djermanovic)
