Skoči na sadržaj

Danilo Kocić, novinar: Zoran Davinić, književnik, „Kapija za drugi svet“, roman, prikaz

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ – Зоран Давинић није непознат српској књижевној јавности и због тога се његов роман-првенац може схватити као наставак књижевне радионице у чијем је средишту – завичај!

https://medijacentar016.com/index.php/2023/11/13/in-memoriam-zoran-davinic-poznati-advokat-i-knjizevnik-iz-vlasotinca/

  • Аутор, препознатљив по бритком хумору, овога пута описује, користећи уверљиве слике, живот људи, али и догађе у преломним годинама минулог века када се увелико неговао „култ личности“ и готово све, посебно у школи, било подређено идеализовању стварности и једностраној перцепцији у којој су једни били само добри, а други – искључиво лоши!
  • Оно што се најпре може рећи за роман Капија за други свет (Српска књижевна задруга, Београд 2019) је одважност писца да потпуно отворено проговори о времену које је и сам проживљавао као дечак. У средишту интересовања је родни крај, Власотинце, и људи чија је историјска судбина, без сумња, њему била добро позната.
  • Хаџи Ђорђе Ј. Јанић, иначе један од најобразованијих Власотинчана, у предговору романа (што је реткост), под занимљивим насловом „Трњак и звезде“, с правом уочава да је ово дело „хроника-роман“ или роман-хроника“ са јасним аутобиографским, убедљиво написаним детаљима, односно, како би рекао Михиз, „аутобиографија о другима“.
  • У роману се нижу бројне слике као рукавци велике реке која се непрестано бори да буде довољно бистра и привлачна, а у исто време „плаховита“ како би показала своју другу нарав.
  • Главне личности су два млада живота, Зорица и Божидар, обоје ученици. Зорица, ћерка емигранта, жандарма Илије, а Божидар, син црквењака Николе. Све се одвија кроз њихове сусрете у школи, у вароши, у цркви, у игри, купању и другде.
  • Из њихових судбина, како уочава у приказу романа проф. др Драгомир С. Радовановић, „види се сва тегобност тадашњег живота, који им је додатно отежавао жиг ударен од актуелне власти, да су ретроградни, јер су деца непријатеља“.
  • Како аутор каже на почетку романа Капија за други свет, „истинита прича почиње у првом послератном лету, на дан Светог Јована, у Власотинцу, заборављеној вароши на југу Србије“. Тако нам је јасно стављено до знања и време, и место и суштина романа.
  • Нека дешавања, поготово у школи, могу се схватити „политички прејако осенченим“ и зато се намах чини да су неуверљива, али аутор сугерише да се све баш догађало онако како је и записано.
  • Том приступу аутора нема се шта замерити, јер је он, као један од учесника бројних дешавања (иако су, како сматрају теоретичари, писци у „двострукој улози“, по правилу, „непоуздани сведоци“).
  • Аутор јасно указује да је у време збивања радње „свака сумњичавост према мерама актуелне власти“ била – погубна. Савременици тога времена, а њих још има, и не крију да је било онога што се догађало у потаји, као и сваком систему у коме је владала атмосфера страха.
  • За писца, али и за неке од стварних ликова његове успеле прозе, „живот је веровање, константно веровање и нада. И ништа друго.“ И то, допричава аутор: „Веровање у ток. И то да ће све бити боље, да ће се нешто догодити!“
  • Дакле, уочљив је сукоб два света, две непомирљиве идеологије и наглашеног виђења стварности, оне коју је наметнула – победничка страна, али ту је вера као „спасоносна формула живота“.
  • Аутор и о „обичним стварима“ пише језиком који у себи садржи поруку наде и спасења: „Наћи ћеш ти капију за неки други свет!“
  • Та капија није овде, негде другде, далеко изван власотиначког видокруга.
  • То је та порука, коју је једна од личности романа, познати професор и уметник Миодраг Миша Нагорни, упутио Зорици, јунакињи ове „драме у драми“. Њој ондашње власти, иако је била врло талентована, није помогла да се школује из „чисто“ идеолошких разлога!
  • Има у овом роману дивних литерарних поређења попут оног да се „љубав распршила као латица маслачка“. Или: „Немати хлеба, то није сиромаштво. Хлеб ће се наћи, зарадити, украсти. Али, немати оца, то је јад, празнина, провалија без дна.“
  • Опет, ново занимљиво, убедљиво поређење: „Вино је било магичне, тамноцрвене боје, густо као јесења магла и питко као изворска вода, али је, што би Власотинчани рекли, снажно ударало у главу.“
  • Говори аутор о бројним истинитим личностима једне заборављене вароши као зеленашима, намћорима и прзницама, али и о људима који у далеком свету „живе свој избеглички живот“, и о онима који су беседили: „Док ми буду постављали питања, живећу у уверењу да сам много паметан.“
  • Ту су и слике „малог човека“ коме је било много боље „бежање од истине“ како би се на тај начин „преварила наилазећа туга и зауставила патња коју сваки растанак неминовно доноси“.
  • У роману, кроз снажне животне, истините приче, сударају се два света: свет изгубљених нада, очекивања, чемера и самоће и свет светлости и слободе, изобиља и пуноће живота!
  • Јунаци занимљивог, на моменте изузетно потресног, мајсторски написаног романа, су као сенке намах „изгубљени у сопственом болу“. Јер, да опет наведему поенту једне приче: „А снови су све. Снови су живот, све остало је ништа!“
  • Дани су текли, јасно се дознаје, у некој врсти међупростора између живота и смрти.
  • Снажно, поетично су одсликане личностима овога романа, који се лако може претворити у узбудљив филм о једном времену туге, о периоду људског трајања када једна непроспавана ноћ може бити и све и ништа.
  • Срећа, та – како писац каже – „магловита реч за којом сви потежу“ водила је нади.
  • То је, разазнајемо, можда свакоме додељена животна судбина у којој је Зорица, пронашла свој свет у далеком Лондону.
  • Са друге стране исте, драматичне стварности, Божидар, син црквењака, после пет деценија „заробљеништа“ у психијатријској болници, умире о чему се у власотиначкој вароши пронела вест „која је такла и узнемирила неколико његових пријатеља из комшилука и школе“, а на скромном каменом обележју гроба, који су подигли другари из школе, било је исписано: „Убила га је држава“.
  • Роман-хроника Зорана Давинића, који се чита уз унутрашњи „бес и тугу“, уз „радост и наду“, скрива се „негде у бескрају вечности, какво је само небо“, поента и уверљивост писања.
  • У томе је, између осталог, посебна вредност дела у коме се аутор, познат најширој јавности као успели драмски писац, овога пута показао да не само добро познаје у чему је вредност доброг романа, него и успешно ствара дело невелико по обиму, али значајно по јасним порукама и, пре свега, чистом, питком језику и дивним метафорама.
  • Овим романом Власотинце је добило хроничара који завређује пажњу не само „обичних читалаца“, заљубљеника у стил и језик, него и историчара којима су, засигурно, мање познате или непознате слике једног прохујалог, драматичног доба сиромашне вароши на југу Србије.
  • Ако бисмо укратко изрекли суд о роману Капија за други свет, могли бисмо да кажемо, јер се то види као на „брисаном простору“, да је реч о делу које никога неће оставити равнодушним.
  • У томе је, по моме суду, вредност сваког, па и овог романа-првенца Зорана Давинића, познатог адвоката и књижевника, заљубљеника у Власотинце, где је рођен, одрастао и стварао дела која завређују свеколику пажњу књижевне јавности и много свестраније критичаре него што је аутор овог приказа.

https://medijacentar016.com/index.php/2023/11/15/vlasotince-sinisa-pavic-o-prijatelju-zoranu-davinicu/

Белешка о писцу
Зоран Давинић је рођен у Власотинцу. Писањем је почео да се бави још у основној школи када је на књижевном конкурсу часописа Змај, у конкуренцији више од педесет хиљада радова, за поему о васиони добио прву награду. У гимназији је постао сарадник листа Јеж и свих великих југословенских радио станица. Као студент, објавио је више радио комедија. Године 1977. написао је победнички сценарио на Турнир духовитости у организацији Радио Београда и Политике експрес, у конкуренцији шеснаест градова у Југославије. На Међународном фестивалу хумора и сатире добио је три златне кациге: за кратку драмску форму (текст објављен у НИН-у), за хумористичко-сатиричну песму и за сценарио за стрип на тему „Права детета“, чији је покровите био УНИЦЕФ (стрип објављен у Политикином забавнику).
Објавио је књиге Рупа до рупу, Мени се свађа и Минђуше од цветних грана. Написао је више позоришних комада, који су играни у Власотинцу и другим градовима Србије: Никад се не зна, Четири каваљера, Где ћемо течу и др. Добитник је више награда за причу. Написао је сценарио за 180 епизода ТВ серије Агенција за СИС и Кафаница близу СИС-а. Добитник је признања Борин печат.
Капија за други свет је његов први роман.

Ostavite odgovor

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading