ВЛАСОТИНЦЕ – Зоран Давинић није непознат српској књижевној јавности и због тога се његов роман-првенац може схватити као наставак књижевне радионице у чијем је средишту – завичај!
In memoriam: Zoran Davinić, poznati advokat i književnik iz Vlasotinca
- Аутор, препознатљив по бритком хумору, овога пута описује, користећи уверљиве слике, живот људи, али и догађе у преломним годинама минулог века када се увелико неговао „култ личности“ и готово све, посебно у школи, било подређено идеализовању стварности и једностраној перцепцији у којој су једни били само добри, а други – искључиво лоши!
- Оно што се најпре може рећи за роман Капија за други свет (Српска књижевна задруга, Београд 2019) је одважност писца да потпуно отворено проговори о времену које је и сам проживљавао као дечак. У средишту интересовања је родни крај, Власотинце, и људи чија је историјска судбина, без сумња, њему била добро позната.
- Хаџи Ђорђе Ј. Јанић, иначе један од најобразованијих Власотинчана, у предговору романа (што је реткост), под занимљивим насловом „Трњак и звезде“, с правом уочава да је ово дело „хроника-роман“ или роман-хроника“ са јасним аутобиографским, убедљиво написаним детаљима, односно, како би рекао Михиз, „аутобиографија о другима“.
- У роману се нижу бројне слике као рукавци велике реке која се непрестано бори да буде довољно бистра и привлачна, а у исто време „плаховита“ како би показала своју другу нарав.
- Главне личности су два млада живота, Зорица и Божидар, обоје ученици. Зорица, ћерка емигранта, жандарма Илије, а Божидар, син црквењака Николе. Све се одвија кроз њихове сусрете у школи, у вароши, у цркви, у игри, купању и другде.
- Из њихових судбина, како уочава у приказу романа проф. др Драгомир С. Радовановић, „види се сва тегобност тадашњег живота, који им је додатно отежавао жиг ударен од актуелне власти, да су ретроградни, јер су деца непријатеља“.
- Како аутор каже на почетку романа Капија за други свет, „истинита прича почиње у првом послератном лету, на дан Светог Јована, у Власотинцу, заборављеној вароши на југу Србије“. Тако нам је јасно стављено до знања и време, и место и суштина романа.
- Нека дешавања, поготово у школи, могу се схватити „политички прејако осенченим“ и зато се намах чини да су неуверљива, али аутор сугерише да се све баш догађало онако како је и записано.
- Том приступу аутора нема се шта замерити, јер је он, као један од учесника бројних дешавања (иако су, како сматрају теоретичари, писци у „двострукој улози“, по правилу, „непоуздани сведоци“).
- Аутор јасно указује да је у време збивања радње „свака сумњичавост према мерама актуелне власти“ била – погубна. Савременици тога времена, а њих још има, и не крију да је било онога што се догађало у потаји, као и сваком систему у коме је владала атмосфера страха.
- За писца, али и за неке од стварних ликова његове успеле прозе, „живот је веровање, константно веровање и нада. И ништа друго.“ И то, допричава аутор: „Веровање у ток. И то да ће све бити боље, да ће се нешто догодити!“
- Дакле, уочљив је сукоб два света, две непомирљиве идеологије и наглашеног виђења стварности, оне коју је наметнула – победничка страна, али ту је вера као „спасоносна формула живота“.
- Аутор и о „обичним стварима“ пише језиком који у себи садржи поруку наде и спасења: „Наћи ћеш ти капију за неки други свет!“
- Та капија није овде, негде другде, далеко изван власотиначког видокруга.
- То је та порука, коју је једна од личности романа, познати професор и уметник Миодраг Миша Нагорни, упутио Зорици, јунакињи ове „драме у драми“. Њој ондашње власти, иако је била врло талентована, није помогла да се школује из „чисто“ идеолошких разлога!
- Има у овом роману дивних литерарних поређења попут оног да се „љубав распршила као латица маслачка“. Или: „Немати хлеба, то није сиромаштво. Хлеб ће се наћи, зарадити, украсти. Али, немати оца, то је јад, празнина, провалија без дна.“
- Опет, ново занимљиво, убедљиво поређење: „Вино је било магичне, тамноцрвене боје, густо као јесења магла и питко као изворска вода, али је, што би Власотинчани рекли, снажно ударало у главу.“
- Говори аутор о бројним истинитим личностима једне заборављене вароши као зеленашима, намћорима и прзницама, али и о људима који у далеком свету „живе свој избеглички живот“, и о онима који су беседили: „Док ми буду постављали питања, живећу у уверењу да сам много паметан.“
- Ту су и слике „малог човека“ коме је било много боље „бежање од истине“ како би се на тај начин „преварила наилазећа туга и зауставила патња коју сваки растанак неминовно доноси“.
- У роману, кроз снажне животне, истините приче, сударају се два света: свет изгубљених нада, очекивања, чемера и самоће и свет светлости и слободе, изобиља и пуноће живота!
- Јунаци занимљивог, на моменте изузетно потресног, мајсторски написаног романа, су као сенке намах „изгубљени у сопственом болу“. Јер, да опет наведему поенту једне приче: „А снови су све. Снови су живот, све остало је ништа!“
- Дани су текли, јасно се дознаје, у некој врсти међупростора између живота и смрти.
- Снажно, поетично су одсликане личностима овога романа, који се лако може претворити у узбудљив филм о једном времену туге, о периоду људског трајања када једна непроспавана ноћ може бити и све и ништа.
- Срећа, та – како писац каже – „магловита реч за којом сви потежу“ водила је нади.
- То је, разазнајемо, можда свакоме додељена животна судбина у којој је Зорица, пронашла свој свет у далеком Лондону.
- Са друге стране исте, драматичне стварности, Божидар, син црквењака, после пет деценија „заробљеништа“ у психијатријској болници, умире о чему се у власотиначкој вароши пронела вест „која је такла и узнемирила неколико његових пријатеља из комшилука и школе“, а на скромном каменом обележју гроба, који су подигли другари из школе, било је исписано: „Убила га је држава“.
- Роман-хроника Зорана Давинића, који се чита уз унутрашњи „бес и тугу“, уз „радост и наду“, скрива се „негде у бескрају вечности, какво је само небо“, поента и уверљивост писања.
- У томе је, између осталог, посебна вредност дела у коме се аутор, познат најширој јавности као успели драмски писац, овога пута показао да не само добро познаје у чему је вредност доброг романа, него и успешно ствара дело невелико по обиму, али значајно по јасним порукама и, пре свега, чистом, питком језику и дивним метафорама.
- Овим романом Власотинце је добило хроничара који завређује пажњу не само „обичних читалаца“, заљубљеника у стил и језик, него и историчара којима су, засигурно, мање познате или непознате слике једног прохујалог, драматичног доба сиромашне вароши на југу Србије.
- Ако бисмо укратко изрекли суд о роману Капија за други свет, могли бисмо да кажемо, јер се то види као на „брисаном простору“, да је реч о делу које никога неће оставити равнодушним.
- У томе је, по моме суду, вредност сваког, па и овог романа-првенца Зорана Давинића, познатог адвоката и књижевника, заљубљеника у Власотинце, где је рођен, одрастао и стварао дела која завређују свеколику пажњу књижевне јавности и много свестраније критичаре него што је аутор овог приказа.
Белешка о писцу
Зоран Давинић је рођен у Власотинцу. Писањем је почео да се бави још у основној школи када је на књижевном конкурсу часописа Змај, у конкуренцији више од педесет хиљада радова, за поему о васиони добио прву награду. У гимназији је постао сарадник листа Јеж и свих великих југословенских радио станица. Као студент, објавио је више радио комедија. Године 1977. написао је победнички сценарио на Турнир духовитости у организацији Радио Београда и Политике експрес, у конкуренцији шеснаест градова у Југославије. На Међународном фестивалу хумора и сатире добио је три златне кациге: за кратку драмску форму (текст објављен у НИН-у), за хумористичко-сатиричну песму и за сценарио за стрип на тему „Права детета“, чији је покровите био УНИЦЕФ (стрип објављен у Политикином забавнику).
Објавио је књиге Рупа до рупу, Мени се свађа и Минђуше од цветних грана. Написао је више позоришних комада, који су играни у Власотинцу и другим градовима Србије: Никад се не зна, Четири каваљера, Где ћемо течу и др. Добитник је више награда за причу. Написао је сценарио за 180 епизода ТВ серије Агенција за СИС и Кафаница близу СИС-а. Добитник је признања Борин печат.
Капија за други свет је његов први роман.
