Дамаскин (световно Драгутин Грданички), Лесковац, 20. јун 1892 – Београд, 7. октобар 1969. године, био је митрополит загребачки Српске православне цркве.
Литература и извори:
Данило Коцић: Лесковачки писци и њихово доба
Д. Коцић: Лесковачки писци – трагови и трагања, I
Д. Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања, II
Епископ загребачки Дамаскин, Википедија
Митрополит Дамаскин објављивао је своје радове из литургике, пастирског богословља, омилитике и црквене музике у богословским часописима. Његово животно дело, Српско црквено појање, објављено је после његове смрти.
Рођен је у Лесковцу 1892. године од родитеља Јована, трговца и мајке Параскеве. После завршене основне школе, уписао се у деветоразредну Богословију Светога Саве у Београду и завршио је 1912. године. Истовремено је похађао и музичку школу у Београду. После завршене богословије, предавао је музику у Првој крагујевачкој гимназији, а потпон се уписао на Духовну академију у Петровграду.
Пре поласка у Русију замонашио га је у манастиру Раковица синђел Платон (Јовановић), потоњи епископ бањалучки, а митрополит Димитрије (Павловић) рукоположио га је у чин јерођакона. Духовну академију завршио је са степеном кандидата богословља 1917. године. Потпом је завршио Филозофски факултет у Фрајбургу, у Швајцарској, где је промовисан за доктора филозофије.
За време Првог светског рата био је у Оксворду парох и вероучитељ нашој избегличкој колонији, а извесно време и војни свештеник Друге добровољачке дивизије у Русији.
Од 1918. године налазио се на положају професора Богословије светога саве у Енглесској, Београдду и Сремским Карловцима. Од 1922. до 1923. године синђел Дамаскин је био на положају првог секретара Српске патријаршије и професор на Богословији у Сремским Карловцима, а септембра 1924. године изабран је за доцента Богословског факултета у Београду.
На овом положају га је затекао избор за епископа мукачевско-прашовског, новоосноване Чехословачке православне цркве 1931. године.
У новоустановљеној Мукачевско-прешовској епархији Дамаскин је вратио сву интелигенцију из унијатства у православље, донео Устав епархије, подигао већи број храмова, упутио на школовање у српске богословске школе завидан број свештеничких кандидата и подигао Мукачеву зграду епископије.
По своме престанку епископ Дамаскин премештен је 1938. године на катедру Епархије америчко-канадске. Највећу пажњу посветио је црквеној просвети уопште, а посебно недељним црквеним школама. За његово време је Црквено-народни сабор допунио Епархијски устав донет за време епископа Мардарија. По своме престанку, изабран је за епископа банатског 1939. године, устоличен је у фебруару 1940. године.
У Вршцу је епископ Дамаскин покренуо Банатски весник и покушао да преко Црквене музичке школе образује кадар црквених појаца и диригената, али је Други светски рат омео све његове племените намере.
Двадесетог маја 1947. годинена првом послератном редовном заседању Светог архијерејског сабора приликом попуњавања упражњених епархија изабран је за митрополита загребачког.
Умро после краће болести 7. октобра 1969. године у Београду који се тамо налазио као члан Св. Синода Српске православне цркве. Сахрањен у манастиру Ваведењу, где је сахрањен и његов претходник митрополит Доситеј.
