ОВОВРЕМЕНО И СВЕВРЕМЕНО. – Светолик Станковић: Бард, Српска духовна академија, Параћин, 2023.
Све што је велико долази из провинције. Сена, на пример. (Превер)
Фокнер југа Србије, казао је за Светолика Станковића[i] писац Иван Ивановић[ii]. Читао је његове књиге, знао да поседују високе вредности, али да због „лоше адресе“ нису ваљано валоризоване. О чему сам као писац из унутрашњости писао што је Ивановића подстакло да напише књигу коју је започео објашњењем.
„У уводном делу своје аутобиографске повести водио сам дијалог са песником из Ниша Мирославом Тодоровићем. Мирослав је у својству књижевног социолога направио паралелу између писаца из Београда, који су Писци са добром адресом, и писаца из провинције, који су Писци са лошом адресом. Његова је основна теза, коју поткрепљује сведоцима Добрилом Ненадићем из Ариља и Владимиром Јагличићем из Крагујевца, да „ако хоћеш да будеш исти са писцима из Београда мораш да будеш три пута од њих бољи…
Мени је ближа дефиниција Писаца без адресе Маринка Арсића Ивкова него Мирослава Тодоровића. Писци без адресе могу да буду само они писци које је власт прогонила, јер су је критиковали, и на тај начин их спречила да заузму место у српској књижевности које су по свом делу заслужили. Гласам за такве писце.“
Место у српској књижевности које му по оствареном припада још нема ни српски писац Светолик Станковић, аутор бројних књижевних дела и романа „Бард“.
Уводни пасус отвара тему романа која кумуницира са Ивановићевом и Тодоровићевом причом јер казује и о писцима унутрашњости и њиховом усуду. Стан-ковић започиње роман
„Много је добрих писаца за које се никада неће сазнати, о којима књижевни часописи неће објавити ни најмањи текст, а престонички критичараи, окупљени у своје кланове и фаланге, неће написати ни најкраћи приказ.
Ако буду и чули за неког од ових несрећника заобилазиће га као куга бели лук. Много је Толстоја, Достојевских, Чехова, Балзака, Игоа и њима сличних потонулих испод блата провинције, јер нису били прочитани. Укратко, није име се дало, није им судбина доделила успех. Против те чињенице нико не може ништа.“
Судбина је доделила успех Барду, главном лику романа, који се враћа у завичаја из Београда у који је отишао као осамнаестогодишњак. Добитник је значајних награда, био зверка у књижевним круговима. Он говори о свом животном путу, сусрету са градским писцем Миодрагом Рашићем. Исписује се романескна повест – роман метафора нашег времена.
Разговори су проткани именима и догађајима који дају аутентичну боју казивању. Казује се о онима који су отишли у свет, и онима што су остали на имањима. Били „свој на своме“, имали пунији живот. Бард прича о животу у граду, књижевним почецима, сусретима с писцима. О томе како се , када му књижевна чаршија дојади, „склањао из тог зверињака“, у завичај. И поново враћао у „лудницу под отвореним небом“. Писац је вешто у овим синтагмама дочарао атмосферу градског живота. Читава галерија ликова на позорници фабуле, осликана кроз Бардове сусрете, и она призвана кроз мисли које су постале универзалене доприноси сложености дела. Оствареног на реалстички начин који казује о времену и друштвенима промена. Реализам[iii] на којем су написана велика књижевна дела у овом времену је потиснут у други план, јер идеологији власти не одговара описивање убоге стварности.
Фокнер, Толстој, Достојевски, Киш, Стриковић, Исидора Секулић[iv] (О њој је Станковић написао роман) Сартр, Десанка Максимовић, Зоран Мишић, Слободан Ж. Марковић, Васко Попа, Андрић…. су личности које је писац окупио око ватре фабуле романа с оригиналном темом. Они су сведоци и учитељи који именом и делом доприносе слојевитости, и разуђености исповести.
Бард је „затворио радњу“ јер је на сцену пуштена, као у арену, група која се сваким даном повећава, која ће све замутити, загадити.
У есеју „Друштво забаве“ Љоса је записао да га вређа што кувари, креатори, фудбалери данас имају утицај и значај какав је некада припадао научницима, филозофима, композиторима. Сведоци смо деградације културе, која је у модерном свету замењена „забавом за масе“. Код нас Срба то је одавно сведено на филозофију „Узми све што ти живт пружа… Баналност је заменила прави таленат. Та жеља да се забави публика види се у књижевности по доминацији „лаке литературе“.[v] Зна се ко пише ту врсту литературе.
„Живимо време великих лажи и превара, потпуне површности и тривијалности. Погледајте какве се књиге пишу данас и ко су њихови аутори“ говори Бард. Магле. Опсене. Лажи. Лажи. Његов саговорник Рашић открива наличје политичког „живота“. У којем је све подређено интерсу појединца. Како су „све вође странака дикататори, ништа бољи од Стаљина, којег иначе воле да нападају. Кад једном заседну на чело странке само их смрт може померити са тог места. А критиковали су Броза због таквог понашања. Све што су критиковала код комуниста, дошавши на власт, раде потпуно исто, али мултиплицирано… Уосталом то је светски тренд. И та туђица тренд указује и на нестајање, на колонизацију нашег језика. Који енглески језик гута. Томе свакако доприноси и наш генетски код[vi]. Поимање да је туђе боље и веће. О томе изрека са ових простора: „У туђега татка поголема патка“.
„Згажене су све моралне норме. Све дозвољено, како је писао Достојевски. Време у којем је све дозвољено заправо је ужасни хаос из којег је тешко наћи излаз. Мудраци, од Сократа, и Арисотела, преко Канта, Ничеа, Хајдегера и Расела, никоме нису потребни. Свет је притиснут невољама елементарног опстанка, и никаве мудрости, које долазе од филозофа, не занимају људе“.
„Шекспир или кобасице“? – питао се Киш 1960 Данас је кобасице заменио паризер.
Много тога призивају Бардова казивања. Сплићу се дешавања која потресају животе народа и доприносе драматичним пасажима романа. „Данас је пребачен у Хашки трибунала Слободан Милошевић… „ слуша Бард док седи испред куће и осећа у себи било природе у коју се вратио. Сећа живота који је прошао. Разуме свој запис: „Сваки одлазак у завичај претвара се у сукоб сећања на давне дане и данашње стварности.“ . „Сећања су много лепша од стварности“
Између је живот, време, писци, књиге и светлост из књига која се оваплотила у мисли да снаже исповест писан животом. И судбином. Барду кућне послове обаваља мештанка Слободанка тако да се фабула разграњава. Допуњује описима живота из тог миљеа. У сећању су Солжењицнове приче из књиге „Ватра и мрави“. Цртица „Дисање“ оживљава, он је осећа у себи. Потврђује да најфинију лирику пишу они који су је у животу били лишени а која се из жудње оваплотила у речи. Као што о слободи најлепше певају робови. Слободан Марковић „тужни песник малих ствари“ је у бардовом сећању док ће се догађај са сахране Риста Ратковића схватити као испад , дочим је то песников бунт против лицемерја својственог човеку овог простора. И времена. Када је полтронство према актуелној власти утицало на многе судбине, када је национализам био, и јесте, оружје политичара за обрачун са другима. Ехо збивања на Косову и Метохији се находи у пасусима фабуле, приказан тако да је и читалац може својим сазнањима проширити. Стихови Милана Комненића чују се из романа, опомињу, указује се на пророштво песничке речи. „Да кресне зрак – ни зрака нема.“
Сећа се Бард, пише о онима који „држе конце власти“. О судбини Ивана Стамболића, Ћурувије, сада у завичају схвата да је „погрешио што је оставио очевину“… Бард записује „Старост и самоћа бране се сећањима“. Сећа се награде „Горанов вијенац“, пише о Горану Бабићу, часопису „ОКО“, подсећа да се „Проклетство ових простора наставља кроз векове, без наде да ће икада престати“. И ово његово дело је као Гораново:„Преплитање биографије, уметности, историје, и политике!“ Лордан Зафрановић, Филип Давид, Мирко Ковач су својим делом у овом делу које се чита као жива прича. Свесрпска. Снажно пулсира свиме што се у овом балканском казану догодило, и што се догађа. Ковачева реченица из романа „Врата утробе“ „ко с овде родио, јебао је јежа у бодљу“ илуструје Бардова размишљања.
Станковић „дописује“ Ковача, луцидно у роман уноси кључне чињенице. Које казују о времену, људима, судбинама, и дешавањима на овом гумну где вршидба стално траје. Као у казану који ври док моћници – светски хохштаплери – мешају бркљачом.
На таласу сећања писац исписује ововремену причу. У живот барда стиже госпођа Милена, она што га је као дошљака у престоницу, на студијама прихватила и „уводила у кругове људи“ без чије помоћи не би успео. Писац је вешто романескну линију – реку допунио новим казивањима и лицима из света књижевности, политике, и стварности. Пасажи о доживљају Америке су обогатили фабулу. Бард – Лукић подсећа на значајне жене писце. На Светлану Велмар Јанковић, Маргарет Јурсенар… Пише: „Сећања имају снагу живота, а живот често боју успомена“.
Живот пише романе, као што је овај чију фабулу писац проширује тако што описује одлазак Бардов и Миленин на обронке Фрушке горе, у Врдник. Асоцијација на ово место је песникиња Милица Стојадиновић Српкиња. Као и историјска дешавања у прошлим временима која се настављају у описаним са бројним ликовима: Михиз, Жика Стојковић, Мића Поповић, Дејан Медаковић, Добрица Ћосић, Кашанин, Ребац…су личности које се појављују на позорници фабуле. Појављује се, онај провинцијски, из родног места, писац Миодраг Рашић. Сада са ТВ екрана да потврди истиноносност ових простора: „Ако ниси способан ни за какав посао иди у политику, тамо ћеш сигурно успети.“
Сатира у роману је у многим описима реалност, потврда како је „Живот фантастичнији од сваке стварности.“ У роман су уткане бројне мисли великана из прошлих времена који су пишчеви саговорници и учитељи. Својим мислима роман ситуирају у свевремени тематски оквир. У којем Бард Лукић види да је све што је писао само „опсена и варка“. Пише: „Био је у праву Крлежа кад је пред сам крај живота говорио да није створио ништа значајније , и да је улудо страћио свој живот“. Као што је М. Аурелије написао: „Затим постави себи питање „Где је то све сада? Дим пепео бајка или чак ни бајка више није.“ Све је у овој зналачки компонованој књизи, њеном густом садржају.. Бројне личности су прошириле тематске круг јер асоцијацијама се уливају у наративни ток, говоре о слојевитости романа, сугеришу аутентичност казивања о времену, људима, уметности, политици и судбинама.
Писац Станковић каже да књига треба да „Држи пажњу читаоца од прве до задње стране. Све остало је млаћење празне сламе.“ Његова књига се чита и даху, држи пажњу, и опомиње. Регистар имена која се помиње у роману је импресиван говори о ерудицији, потврђује да је роман исписан руком богом даног и вештог списатеља
О читању Флобер каже: „Читати се може на много начина и зато човек треба да има много памети да би могао добро да чита.“
Када читалац прочита роман „Бард“ и замисли се нада истином реченице која започиње: „Колико добрих писац има у провинцији за које се никада неће сазнати… Схватиће колико је ова књига потребна књижевности и писцима који је стварају.
За писца Светолика Станковића се зна, он се добрано овом и другим делима узидао у кулу српске књижевности. Да у њој остане (за) увек.
Ниш, Богојављење, 2024. Мирослав Тодоровић
[i] Светолик Станковић је рођен 5. јануара 1945. године у Бабичком, од оца Илије и мајке Љубице. Каже да „Живи у складу са својом поезијом и нескладу са временом у којем се по злу случајно нашао. Све остале податке о себи сматра безначајним.“ Значајне су бројне књиге које је написао, збирке песама, приповедака и романи… О којима ће објективни критичари тек писати.
[ii] Иван Ивановић, писац, рођен је 19. децембра 1936. године у Нишу. Отац Божидар, Божа Ивановић, официр, погинуо је у Другом светском рату борећи се у саставу Југословенске војске у Отаџбини Драгољуба Михаиловића, а мајка Миља била је учитељица у селу Житном Потоку у Пустој реци, одакле су Ивановићи и пореклом. У литературу је ушао 1972. године романом „Црвени краљ“ ” у коме је критиковао комунистички режим, седамдесетих година прошлог века. Осуђен на робију, изгубио је посао професора, али је наставио да пише из илегале, односно из инвалидске пензије.
Аутор је респектабилног опуса, писац у сенци свог великог дела, који још није ваљано валоризовано, нити је високо место у српској књижевности које му дело обезбедило потврђено.
За себе је казао „Волео бих да генерације могу да кажу за мене, као за Драинца, да сам био писац крваве истине и човековог права“.
Након одласка Петра Сарића, ово је најзначајнији живи српски прозаиста, оригиналан писац и романа и приповедака, на високом нивоу у стандарнојезичком изразу, још бољи на дијалекту. (Н. Кебара)
[iii] Пол Кле: „Што је гнуснији свијет, то апстрактнија постаје умјетност, док сређенији свијет фаворизује реалистичкију уметност.“ Михаило Лалић: Према томе нашем се реализму лоше пише. Можда је нашим политичарима надреализам тако драг, и због потпуног изостављања друштвено-критичког садржаја.
[iv] Сидонијин поглед, роман о Исидори Секулић, Пресинг, Младеновац, 2017.
[v] Мирослав Тодоровић: Писац данас, у нас, Политика, 21. окт. 2015. пОгледи из Трешњевице, НКЦ, 2020.
[vi] Милоје Дончић: Једанаест градитељских авантура / једанаест безумних кампања. / У менталном коду оваквог народа / мождана недостаје арматура.
