Биљана Мичић: Неуморни културни и књижевни прегалац. Николај Тимченко, Књижевна баштина Лесковца (прир. Предраг Стајић), Лесковачки културни центар / Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац 2007.
Лесковац није имао писца који би по снази уметничког замаха, по поступку и крајњим дометима својих остварења био у рангу са великим уметницима писане речи који су кроз своја дела обожавали, критиковали и читалачкој публици приближавали врањску, нишку и пиротску средину. Ипак, књижевни и културни живот који се развијао у овом граду, свакако заслужује пажњу.
С друге стране, мало је средина које су изнедриле такве посленике културе који би са много љубави, пожртвованости, жеље за афирмацијом, истраживали књижевну баштину свога краја. Лесковаац је у том смислу имао среће. Имао је Николаја Тимченка (Лесковац, 1934–2004). Овај ерудита истанчаног књижевног укуса, штедар у давању похвала, а уздржан и одмерен у критиковању, помно је проучавао и пратио културни и књижевни живот у Лесковцу и своје расправе, студије, запажања одлагао у једну фасциклу са насловом „Лесковачке теме“. Текстови из ове фасцикле Задужбина „Николај Тимченко“ објединила је у једну књигу – Књижевна баштина Лесковца, чија унутрашња структура, по речима приређивача Предрага Стајића, следи почетни наум Николаја Тимченка. Проучавалац прошлости, али и сведок бројних дешавања у јавном животу савременог Лесковца, аутор нам оставља грађу за културну историју овог града, али и задатке којим би се потоњи истраживачи требало да позабаве. И управо овај други квалитет потире фрагментарност која се осећа у појединим деловима ове књиге. Неки су текстови заокружене студије, а неки нацрти, смернице за даља истраживања која ће им, ако их буде, бити комплементарна. Тимченко описује, полемише и даје свој суд, који је образложен и јасан, али који открива његово настојање да пронађе ону црту у нечијем деловању која је афирмативна.
Две су велике целине у овој књизи: „Књижевни живот у Лесковцу између два светска рата“ и „Часопис Наше стварање и књижевно стваралаштво Лесковца“. Њима су прикључени и „Додаци“ – Тимченкови текстови који се тематски уклапају у основни део књиге.
У уводном делу аутор одређује предмет проучавања, а то је, како каже, завичајна књижевност и књижевна делатност у ширем смислу (и као писменост и као уметност), оно што би се могло обухватити појмом књижевног живота. У том послу Тимченко је имао претходнике. Указујући на радове и публикације који се баве културном историјом Лесковца, оставља и сведочанство о развоју књижевноисторијске мисли у нашем граду. Од претходника најчешће се позива на Драгољуба Трајковића, а најчешће полемише са Сергијем Димитријевићем.
Периодизацију завичајне књижевности, коју сматра неопходном да би се указало на природу књижевног рада и појаве које заслужују пажњу, аутор назива скицом. Први период (1873–1903) јесте време културног буђења, а главни носиоци културе су учитељи. Други период (1903–1914/21) карактерише појава првих белетристичких књига и изразитијих књижевних подухвата. Покретање Лесковачког гласника (1921) означава почетак трећег раздобља, које је најплодније. Најзначајнијим културним радницима и појавама из тог периода посвећени су посебни текстови.
Већ сам наслов рада о Сретену Динићу сугерише Тимченков суд: Динић је пре свега значајан као културни прегалац, а тек онда као писац. И мада негативно оцењује естетску вредност његове поезије и указује на то да је и као песник, приповедач, комедиограф и писац либрета првенствено морализатор, не оспорава значај Сретена Динића као просветитеља, народног учитеља и културног радника. Његово дело, уз то, има вредности и као социолошки и психолошки документ, јер представља слику Лесковца и Лесковчана између два рата.
У размишљање о Динићевом деловању уплетена је расправа са ставовима Сергија Димитријевића о овом културном раднику, која се претаче и у суд о самом Димитријевићу. Тимченко критикује његов научни метод и морални став, одриче му способност доследнијег логичког мишљења јер је оптерећен политизирањем, али упркос томе, а доследно свом општем принципу, проналази и онај аспект његовог мишљења који је вредан пажње – признаје му познавање менталитета Лесковчана, а неке његове судове о Лесковачком гласнику сматра и тачним и провокативним.
Оглед о Конфину започиње констатацијом да му књижевна историја и критика нису одредиле место међу писцима књижевности којој је припадао. За разлику од својих претходника који на неки начин претпостављају Конфиново прозно дело драмском, Тимченко сматра да пуну пажњу треба посветити предратним комадима (Плагијат и Крв није вода). У свим његовим делима уочава исти подтекст, који даје тежину углавном лаком главном тексту – узајамно прожимање комичног и тужног и карактеристично ублажавање негативних црта ликова. Ако му замера претерану, непотребну експликацију мисли и идеја, истиче као позитивну црту истанчан посматрачки дар и способност да ствара живе и актуелне ликове.
Представљање Бране Митровића као новинара и писца који се изјашњавао за социјалну књижевност, Тимченку је повод да изнесе неке своје судове о оваквом схватању литературе.[1] Митровић, наиме, заступа приземнију варијанту социјалне књижевности (чији су носиоци Глигорић и Зоговић), а најсветлијом тачком његове биографије сматра објављивање једне приче у Идејама Милоша Црњанског, што показује да није до краја разумео сукоб између националне и марксистичке књижевности. Овај рад садржи и дигресију о Трајковићевим схватањима, с обзиром на то да је и он писао о овом аутору, а, преко њега, указано је на начин размишљања тадашњих лесковачких интелектуалаца.[2] У оцени белетристичког рада аутора Речника лесковачког говора каже да је то, пре свега, литерарни прилог социологији и психологији лесковачке паланке.
Представљање Митровића као журналисте, као и потоњи рад о критици у Недељним новинама јесте Тимченково настојање да скрене пажњу на локалну штампу као огледало културног и књижевног живота Лесковца, с обзиром на то да се у њима налази књижевна, позоришна, музичка, филмска и ликовна критика. Овај лист није имао само улогу извештача, већ је усмеравао јавну делатност. Представљањем критичке активности главног уредника Јована Јовановића указано је на општу црту књижевног живота у Лесковцу тога времена – књижевност је сматрана средством, креација је била подређена утилитарном моменту.
Подређивање индивидуалног мишљења друштвено-политичким интересима обележило је и за Тимченка најдрагоценију публикацију у свеколикој историји Лесковца. Његова студија о Нашем стварању истовремено је, по речима приређивача, и „роман о ауторовом сопственом мучном ходу по лесковачкој књижевној сцени“. Иако је део себе уградио у Наше стварање, Тимченко себе нигде не помиње. Међутим, благонаклон тон који прати ауторово излагање о оснивању и првим корацима, преко високог узлета и слома, до мирне фазе постојања овог лесковачког чеда – сведочи о Тимченковом присном доживљавању и преживљавању свега кроз шта је часопис пролазио. И онда када признаје тачност Пејатовићевог суда о ниском степену квалитета литерарних прилога (1954), он поново проналази нешто афирмативно – часопис има огроман културни и социолошки значај. Излагање о узлету и слому часописа готово да прати драмска напетост. За „мирну фазу“ нема много похвала, али ни покуда. Износи чињенице: часопис је остао огледало интелектуалних и стваралачких могућности Лесковчана и, иако је било добрих прилога, није више био утицајно гласило у књижевним и културним круговима. Тимченко констатује да је Наше стварање, после година лутања, под уредништвом Димитрија Тасића ушло у нову фазу и досегло своје врхунце. Постало је, како каже, часопис који тежи врхунским квалитетима, али не занемарује чињеницу да постоји у граду као што је Лесковац. Са својим успонима и падовима, Наше стварање је било и остало вредно сведочанство о културном и књижевном животу средине која га је изнедрила. Тимченко студију завршава указивањем на, како каже, свестрану, а сигурно и његову интимну жељу да ово гласило, упркос тешкоћама, излази и даље, с концепцијом која „отвара врата за плодну делатност у будућности“.
Од тема које су објављене као додаци, посебну пажњу заслужује есеј о песништву Боре Здравковића.
Књижевна баштина Лесковца сачињена је од текстова пронађених у пишчевој рукописној заоставштини. Отуда је фрагментарност разумљива. Постоје, међутим, бројне нити које све ове текстове повезују у једну интегралну целину. То је, пре свега, њихова тема. Потом, представљање лесковачке средине која није трпела изразите индивидуалности.[3] Неку врсту филозофске патине овим списима дају Тимченкова промишљања о сукобу слободне мисли и политичког диктата, које провејавају кроз многе редове. Још једна нит повезује све ове текстове – то је ауторова свест да културна историја Лесковца није довољно проучена. Ту свест одају задаци које Тимченко оставља не само историчарима књижевности и књижевним критичарима већ и културолозима, социолозима и психолозима.[4]
Људи који су познавали Тимченка имају могућност и привилегију да у његовим рукописима препознају делове његовог живота, да суде о улози коју је имао у многим културним збивањима о којима је писао, а што је свесно, вероватно под притиском скромности и самокритичности, прећутао. Онима који нису имали ту част остаје да спознају његову мисао кроз остварења која је оставио. У Књижевној баштини Лесковца Тимченко је историчар књижевности и критичар, хроничар и полемичар, мислилац јасног става, прецизног суда, систематичан и логички доследан. Уза све то, био је свестан колико је за једну средину важно да се упозна са својом културном историјом, да уочи и вреднује своје квалитете, а сагледа и прихвати мане како би их исправљала. Овај му град због тога много дугује и заиста је срећан што је имао таквог мислиоца и неуморног културног и књижевног прегаоца.
Danilo Kocić, novinar: Nikolaj Timčenko – život i misao, Leskovac 2024.
[1] Тимченкова размишљања на ту тему обједињена су у књизи Књижевност и догма, која је такође објављена из пишчеве рукописне заоставштине: Николај Тимченко, Књижевност и догма, Српска књижевна задруга, Београд 2003.
[2] Драгољубу Трајковићу посвећен је посебан текст у књизи – „Критике Драгољуба Трајковића”, у коме Тимченко образлаже једну карактеристичну црту његових критика – негативан однос према религији којој супротставља науку.
[3] Сретен Динић се, каже Тимченко, истакао „неоригиналношћу у средини која није имала разумевања за оригиналне, самосвојне идеје и личности”. Говорећи о делатности Народног универзитета, износи мисао да развој нашег града није могао бити потпун без развоја културе и темељне промене односа према њој.
[4] Требало би проучити предисторијско раздобље завичајне културе, када није било књижевности, али је било писмености; ваљало би истражити и описати дипринос просветних радника; пронаћи или реконструисати комаде Сретена Бунића; сачинити биобиблиографске огледе о ауторима из другог раздобља, прецизну библиографију Сретена Динића. Митровићеви написи могу да послуже истраживачима старина и лесковачке прошлости. Његово дело је недовољно истражено, као и архив Јована Јовановића.
БИЉАНА МИЧИЋ
Мр Биљана Мичић (1978, Параћин) – студије српског језика и књижевности завршила је на Студијског групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу 2001. године. Магистарску тезу под насловом „Поезима и поетика Милана Дединца“ одбранила је 2012. године. Бави се књиженом критиком и есејистиком. Од 2009. до 2011. године била је у уредништву часописа Наше стварање. Радове је објављивала у стручним и научним публикацијама и у часописима и листовима: Књижевна реч (Београд), Књижевност и језик (Београд), Књижевни магазин (Београд), Књижевни лист (Београд), Књижевне новине (Београд), Летопис Матице српске (Нови Сад), Градина (Ниш), Наше стварање (Лесковац), Philogija Mediana (Ниш), Прича (Београд), Помак (Лесковац), Кораци (Крагујевац), Новине Београдског читалаштва (Београд), Hereticus (Београд). Године 2010. београдска Алтера објавила је у библиотеци „Калем“ њену књигу „Под језиком, над говодом: Огледи о Настасијевићу и Џунићу. Године 2012. са Владимиром Мичићем приредила је књигу изабраних радова Николаја Тимченка о Андрићу и Црњанском – „Између стврности и егзистенције.“ Учествовала је на научним скуповима „Књижевност на дијалекту“ (Лесковац 2006), „Дијалекат и дијалекатска књижевност“, (Лесковац 208) и на 17. Конгресу Савеза славистичких друштава Србије (Сокобања 2009). Од 2001. до 2004. године радила је као професор српског језика и књижевности у Техничкој школи у Лесковцу. Од 2004. године ради у Гимназији у Лесковцу. Школске 2006/2007. године била је сарадник на Филозофском факултету у Нишу на предмету Савремени српски језик III.
[1] Владимир Мичић, управитељ
