Prof. dr Dušan Janjić: Neumorni stvaralac raskošnog talenta

 

ЛЕСКОВАЦ – Проф. др Душан Јањић (Скопље, 1937) – Душан А. Јањић рођен је 3. децембра 1937. године у Скопљу., један од најобразованијих људу Лесковца. Романист, компаративист, историчар књижевности и културе, лингвист, публицист, оснивач и дугогодишњи уредник двојезичног часописа Алијанса. Био је професор универзитета у Нишу и Приштини. Објавио је неколико универзитетских уџбеника и више од 200 радова у периодици и научним зборницима. Носилац је француског одликовања „Витез Реда Академских Палми“, добитник награде „Златна франкоманистика“, књижевне награде „Николај Тимченко“.[1]

%

Основну школу (1952) и гимназију (1956) завршио је у Лесковцу. Дипломирао је на Филолошком факултету (романистика) у Београду (1961) и на Правном факултету у Нишу (1968). Магистарске студије завршио је на Филолошком факултету у Београду (1976), специјалистичке у Паризу на Институту BELC (1979/80); докторирао на Филолошком факултету у Београду (1986).

Бави се књижевном историјом, преводилаштвом и примењеном лингвистиком. Пише књижевну критику. Објавио пет књига из примењене лингвистике (четири универзитетска уџбеника, 1993-1999, и једну књигу на француском језику, Париз, 1980); око стотину научних и стручних радова и превода; већи број чланак из образовања и правне проблематике и из области филмске уметности. Дао ,,веома важан допринос проучавању југословенско-француских веза’’ (Михајло Павловић). Потврдио се као ,,врло угледан проучавалац француске књижевности и један од најцењенијих стручњака за француско-српске књижевне везе’’ (Радивоје Констатиновић).

Заступљен је у Зборнику Филолошког факултета у Приштини (1996, 1998, 2000), Зборнику просветно-педагошке службе Ниш (1987), Страни језик струке (Београд, 1996), МСЦ: Научни састанак слависта у Вукове дане (Београд – Нови Сад, 1994).[2]

Професор Душан Јањић ће најпре на Филошком факултету у Београду, а потом и Правном факултету у Нишу показати не само огроман таленат, него и огромно знање. У Београду је ређао готово све саме – десетка (просечна оцена на студијама 9,25), али је и Нишу био веома, веома добар. Иако је ванредно стидирао, студије права завршава за одличним просеком (8,88).

Магистарски рад Душана А. Јањића Позориште Рожеа Мартела ди Гара, који је одбранио 1976. године (142 стране), а потом и докторска дисертација Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата, одбрањена 1986. године (550 страна), наишле су на изванредан пријем стручне јавности.

%

Prof. dr Dušan Janjić, univerzitetski profesor: Znamenite ličnosti Leskovca, piše Danilo Kocić, publicista

Поред једне широке слике рецепције југословенских књижевности у Фрацуској, дат је и низ посебних, заокружених слика које се односе на поједине писце или књижевне појаве. Судови о појединим нашим књижевницима, који су подробно коментарисани кад год о томе има места, нису само занимљиви као виђење странца; у случајевима практиковања озбиљне критике и књижевне историје у француској периодици, ти судови су допуна онога што је код нас речено о појединим писцима и делима, богаћење сазнања о њима.[3]

Значајна за наше и стране (пре свега, разуме се, француске проучаваоце и преводиоце дела наших књижевности), ова студија има изузетан значај и за проучавање француске књижевне периодике јер садржи обиље података о настанку, профилу, развоју и политици француских књижевних часописа, не само после Другог светског рата него и раније.[4]

Треба истаћи и одличну студију Андрићево књижевно дело у Француској. У њој аутор свестрано и систематично испитује пријем Андрићевог дела од стране француске критике и анализира преводе нашег Нобеловца на фрацуски (преводу ,,Моста на Жепи’’ посветиће и посебан чланак). Крцата подацима, писана лепим стилом, ова студија приказује др Душана Јањића у најбољем светлу, као савесног истраживача и обдареног проучаваоца књижевнос ти’’.[5]

      КЊИЖЕВНИ И НАУЧНИ РАД ПРОФ. ЈАЊИЋА:

• Позориште Рожеа Мартена ди Гара, магистарскa теза одбрањена на Филолошком факултету у Београду, 1976, стр. 142;
• Југословенске књижевности у француским часописима после Другог светског рата, докторска дисертација одбрањена на Филолошком факултету у Београду, 1986, стр. 550;

ПУБЛИКАЦИЈЕ: УЏБЕНИЦИ, МОНОГРАФИЈЕ И ДРУГА ДЕЛА:

• Formation linguistique de boursiers scientifiques, Bureau pour l’enseignement de la langue et de la civilisation françaises à l’étranger, Paris, 1980, 68 p (avec J.Baudry et G. Borne)
• Француски језик за студенте Технолошког факултета, Технолошки факултет, Лесковац, 1991, стр. 176;
• Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, Српска академија наука и уметности, Београд, 1995, стр. 180 стр. (заједно са Михаилом Павловићем);
• Француски језик. Стручни текстови за I-IV разред правне и биротехничке струке, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996, стр. 115;
• Француски језик за технологе, Универзитет у Нишу – Технолошки факултет Лесковац, 1997, стр. 170;
• Основи француске пословне кореспонденције, Универзитет у Нишу – Економски факултет Ниш, 1999, стр. 175;
• Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима, Удружење писаца Лесковца, Лесковац, 2002, стр. 150;
• Француски клуб у Лесковцу 1919-1941, Народни музеј у Лесковцу, Лесковац, 2006, стр. 174;
• Позориште Рожеа Мартен ди Гара, Филекс, Лесковац, 2006, стр. 150;
• Клуб љубитеља филма, ауторско издање, Лесковац, 2011, стр. 101;
• Књижевна преплитања, Алтера, Београд, 2011, стр. 213;
• Језички огледи, ауторско издање, Лесковац, 2012, стр. 100;
• У европском видокругу, Алтера, Београд, 2013, стр. 185;
• Видови француске књижевности, Алтера, Београд, 2013, стр. 205;

РАДОВИ У ПЕРИОДИЦИ: ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНОСТ,  КУЛТУРНЕ ВЕЗЕ:

• Лотреамон: Уз стогодишњицу смрти великог песника, Наше стварање, Лесковац, 1-2, 1970, стр. 51-56;
• Једно значајно дело наше естетичке мисли, Кораци, Крагујевац, бр. 6, 1976, 66-68;
• De l’enseignement de la littérature (Section B III – discussion) in: Apprentissage des langues (Rapports du 13-ème Congrès FIPLV), Lucerne, 1978, 130;
• Сто година од смрти Виктора Игоа, Наша реч, Лесковац, 1985, 20. 2. 1985, стр. 7;
• Михаило Павловић: Југословенске теме у француској прози, Наше стварање, Лесковац, 3-4, 1986, 160-162;
• Вук и Европа, Глас младих, Лесковац, бр. 40, 1987, 7-11;
• Један вид интерференције у настави француског језика, Зборник радова, Завод за унапређивање васпитања и образовања, Ниш, бр. 3, 1987, 155-159;
• Елиза Војар – преводилац српских народних песама, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, бр. 32, 1987, 137-141;
• Вуково дело у Европи. Покушај поређења рецепције, Наше стварање, Лесковац, 3-4, 1988, 123-136;
• Михаило Павловић: Од погледа до текста, Наше стварање, Лесковац, 1-2, 1988, 175-178;
• Настава страног стручног језика – проблеми и дилеме, Зборник радова Технолошки факултет, Лесковац, бр. 3, 1990, 89-94;
• Поезија Васка Попе у преводу на француски језик, Наше стварање, Лесковац, 1-2, 1991, стр. 62-70;
• Век и по Мицкјевичевих предавања о српској народној поезији, Политика, Културни, Београд, година XXI, бр. 164, 23. марта 1991, стр. 20;
• Ристо Лаиновић: Творци и тумачи, Наше стварање, Лесковац, 1-2, 1991, стр. 144-146;
• Адам Мицкјевич и песме о боју на Косову, Књижевност и језик, Београд, бр. 2, 1991, стр. 192-199;
• Мицкјевичево превођење српских народних песама, Мостови, Београд, бр. 3-4 (87/88), 1991, стр. 131-135;
• Андрићево књижевно дело у Француској, Свеске Задужбине Иве Андрића, Београд, св, 8, 1992, 289-313;
• „Рембо или парабола о неминовности песничког краја. Поводом књиге „Феномен Рембо“ Николе Бертолина“, Освит, Лесковац, бр. 5-6, 1992, стр. 123-127;
• Први француски помени српске народне поезије, Стремљења, Приштина, 3-4, 1994, стр. 135-148;
• Андрићев „Мост на Жепи“ на француском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане (Зборник: Иво Андрић у своме времену), Београд – Нови Сад – Тршић, бр. 22/1, 1994, стр. 299-304 (и посебан отисак);
• Деривацијски облици у техничком француском језику, Зборник радова, Технолошки факултет, Лесковац, 1995, стр. 221-236;
• Страни језици и трансфер технологије, Зборник радова, Технолошки факултет (са симпозијума Савремене технологије и привредни развој), Лесковац, 1996, стр. 144-151;
• Место граматике у уџбенику страног језика струке (Зборник радова са симпозијума Страни језик струке), Удружење универзитетских наставника и научника Србије, Београд, 1996, стр. 127-132;
• Литерарна периодика и рецепција страних књижевнос ти, Помак, Лесковац, бр. 1, 1996, стр. 10;
• Луј-Клод де Сен-Мартен: Митологија (La mythologie) (превод), Освит, Лесковац, бр. 15, 1996, стр. 8-13;
• О једном Арагоновом тексту из 1946. године. Уз стогодишњиицу рођења Луја Арагона, Помак, Лесковац, 2, 1997, стр. 8;
• Француска послератна књижевна периодика, Зборник радова, Филолошки факултет у Приштини, књ. 4, 1997, стр. 109-120 (и посебан отисак);
• Нови преводи Андрићевих дела у Француској, Помак, Лесковац, бр. 3-4, 1997, стр.18;
• Песнички универзум Жака Превера, Помак, Лесковац, бр. 6, 1997, стр. 22-23;
• Париске инспирације Десанке Максимовић, Наше стварање, Лесковац, 1-2, 1998, стр. 70-80
• Једно писмо Жака Конфина Иви Андрићу, Помак, Лесковац, 7-8, 1998, стр. 4-5;
• Десанка Максимовић и француска књижевност, Помак, Лесковац, 7-8, 1998, стр. 20-23;
• Српска народна поезија и француска историографија, Зборник радова, Филолошки факултет Универзитета у Приштини, (радови са научног скупа Народна епска поезија и историја), Приштина, 1998, књ. 8, стр. 173-181 (и посебан отисак);
• Актуелни проблеми изучавања страних језика у области техничких наука, Зборник радова Технолошки факултет у Лесковцу, 10, 1998, 397-403;
• Бранко Миљковић и француска поезија, Помак, Лесковац, бр. 9, 1998, стр. 8-10
• Један француски помен српске народне поезије из 1574. године, Помак, бр. 10, 1999, стр. 5;
• Мотивација као значајан чинилац у изучавању страних научно-техничких језика, Зборник радова, Технолошки факултет Лесковац (радови са научног скупа: Социјално-економске импликације нових технологија), Лесковац, 11, 1999, стр. 375-382 (и посебан отисак);
• Преводилачки рад Жака Конфина, Помак, Лесковац, бр. 11-12, 1999, стр. 38;
• Јохан Волфганг Гете и српска народна поезија, Помак, Лесковац, бр. 13, 1999, стр. 4-5;
• Скица за један портрет, Помак, Лесковац, бр. 14, 2000, стр. 10-13;
• Српске теме у Балзаковом књижевном делу. Уз стопедесетогодишњицу смрти великог француског писца, Помак, Лесковац, 15-16, јануар 2000, стр. 4-5;
• Један други Превер, Зборник радова, Филолошки факултет Универзитета у Приштини, Врање, 2000, стр. 196-207 (и посебан отисак);
• Специјализовани речници француско-српског техничког језика, Зборник, Технолошки факултет у Лесковцу, Лесковац, 2000, стр. 199-204;
• Херојски хуманизам Антоана де Сент-Егзиперија, Помак, Лесковац, бр. 17-18, 2000, стр. 6-7;
• Васко Попа и Ален Боске. Поводом десет година од смрти српског песника, Алијанса, Лесковац, бр. 5-6, 2001, стр. 10;
• И друга лица Преверове поезије, Лесковчанин, бр. 13-14, 2001, стр. 9;
• Жак Конфино као књижевни преводилац, Помак, Лесковац, бр. 19, 2001, стр. 5-6;
• Његош и Французи. Уз стопедесетогодишњицу смрти Петра II Петровића Његоша, Алијанса, Лесковац, 5-6, 2001, стр. 10;
• Једна значајна књига о српско-француским књижевним везама, Алијанса, Лесковац, 5-6, 2001, стр. 12-13;
• Први превод поезије Десанке Максимовић на једном страном језику, Помак, бр. 20, 2001, стр. 7-8;
• Трагична визија света у делима Рожеа Мартена ди Гара, Алијанса, Лесковац, бр. 7, 2001, стр. 4;
• Андре Малро. Акцијом против ништавила, Помак, Лесковац, бр. 21-22, 2001, стр. 8-9;
• Свеобухватни приказ развоја наше књижевности за децу. Тихомир Петровић: Историја српске књижевности за децу, Помак, Лесковац, бр. 23-24, 2002, стр. 16-17;
• Видови стварања стручне терминологије, Зборник радова, Технолошки факултет у Лесковцу (радови са симпозијума: „Савремене технологије и привредни развој“), Лесковац, 2002, стр. 217;
• Превођење српске књижевнос ти у француској послератној литерарној периодици, Зборник радова, Филозофски факултет Универзитета у Приштини, Косовска Митровица, 2002, стр. 97-109 (и посебан отисак);
• Исцрпна анализа књижевних српско-француских веза. Михаило Павловић: Српске теме у француском роману XX века, Наше стварање, Лесковац, бр. 1-4, 2002, стр. 190-193
• Кривудав пут славе Виктора Игоа, Алијанса, Лесковац, бр. 8-9, 2002, стр. 4;
• A l’occasion du centenaire de la naissance de deux surréalistes serbes: Marko Ristic et Milan Dedinac, Alliance, n^o 8-9, 2002, p.14;
• Продубљена анализа књижевног дела. Душан Стошић: Прозно књижевно дело, Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића, Наша реч, 4. април 2003, стр. 16;
• Друштво пријатеља Француске у Лесковцу између два светска рата, Лесковачки зборник (радови са научног скупа: „Културно-историјска баштина југоисточне Србије“, Лесковац, 2003, стр. 254-260;
• Богатство приповедачке инспирације (Друго око. Француска прича XX века, избор и превод: Ристо Лаиновић, Ниш, 2003), Наше стварање, Лесковац, бр. 4, 2003, стр. 221-224;
• Истраживачки подвиг: Јелена Новаковић, Иво Андрић и француска књижевност, Београд, 2001, Алијанса, Лесковац, бр. 11, 2003, стр. 11
• Une belle traduction de la poésie de Branko Miljkovic, Alliance, n^o 11, 2003, p. 12;
• Јован Јовановић Змај и француска књижевност, Помак, бр. 27-28, 2004, стр. 14-15;
• Ђузепе Конте: Морска елегија (превод са италијанског), Помак, 27-28, 2004, стр. 31;
• Друштво пријатља Францус ке у Лесковцу (1921-1941) – значајан чинилац културног живота града, и српско-француски односи 1904-2004, Зборник радова, Друштво за културну сарадњу Србија-Француска и Архив Србије, Београд, 2005, стр. 409-417;
• „Мали есеји“ Николаја Тимченка, Наше стварање 4-1/2004-5, Лесковац, стр. 420-424;
• Стеван Владислав Каћански у Лесковцу, Наше стварање, 4-1/2004-5, Лесковац, стр. 511-520
• Књижевне судбине завичајних писаца, Помак, 29-30, Лесковац, 2005, стр. 1;
• Габриела Мистрал: Водоскок (превод са шпанског), Помак, 29, Лесковац, 2005, стр. 20
• У знаку светлости и тајанства – Михаило Дојчиновић: Уштапове шуме, Лесковац, 2004, Помак, 29-30, стр. 24-25;
• Несаломиви дух Жака Конфина, Легат, 9, март 2005, електронски часопис Народне библиотеке у Лесковцу;
• Француски слависти и српска књижевност: Елиза Војар, Помак, 31-32, 2005, стр. 3-4;
• Роже Мартен ди Гар: Белешке о Жиду (превод), Помак, Лесковац, 31-32, 2005, стр. 25;
• Почеци изучавања француског језика у Лесковцу, Лесковачки зборник XLVI, 2006, стр. 141-146;
• Преводилачки подухват Адама Мицкјевича, Помак, Лесковац, 2006, 34-36, стр. 4-5;
• У част Алена Боскеа. Једна песма Васка Попе у белгијском часопису „Marginales“, Наше стварање, Лесковац, 2006, стр. 54-56;
• Велимир Хубач: Сазвучје генерација, Лесковачки културни центар, 2006, рецензија, стр. 197-199;
• Ами Буе о Лесковцу и његовој околини, Лесковачки зборник, Лесковац, XLVII, 2007, стр. 303-310;
• Предговор ин: Одјек речи. О делу Тихомира Петровића, ЛКЦ, Лесковац, 2007, стр. 5-14;
• Проблеми превођења са дијалекта, Наше стварање, Лесковац, 2007, стр. 81-85
• Андре Малро и Срби – у двоструком огледалу, Помак, Лесковац, 2008, 41-42, стр. 5;
• a fortune de l’oeuvre de Roger Martin du Gard en Serbie, La Lettre, Paris, mai 2008, p. 12-13;
• Превођење са жаром. Бранко Миљковић као преводилац француске поезије, Наше стварање, Лесковац, 3-4, 2008, стр. 163-166;
• Душан Матић и француска књижевност, Помак, Лесковац, 2008, 43-44, стр. 3-4;
• Син лесковачког кнеза – Две стотине година од рођења Димитрија Момировића, Панорама, Лесковац, 22.10.2009, стр. 8;
• Димитрије Момировић – Вуков кореспондент, пореклом из Лесковца, Наше стварање, 1-2, 2009, стр.174-181;
• Књижевни рад Димитрија Момировића Стојановића, Лесковачки зборник, 2010, стр. 159-168;
• Париска јесен једног романа. Уз стогодишњицу рођења Меше Селимовића, Помак, 2010, бр. 49-50, стр. 4-5;
• Томислав Н. Цветковић и удруњења у области културе, Помак, Лесковац, 2010, 51-52, стр. 6;
• Николај Тимченко као публицист, Наше стварање, Лесковац, 2010, 3-4, стр. 210-216;
• Руске и француске теме у делу Сретена Динића, Лесковачки зборник, 2011, стр. 235-254;
• Доситеј Обрадовић и Европа. Уз двестогодишњицу смрти нашег великог писца, Помак, 2011, бр.53-54, стр. 2-3;
• Димитрије Миленковић, Помак, 2011, бр. 55, стр. 22;
• Приче о старом Лесковцу – Ненад Кражић, Кад су Ветерницом пловили чамци, Филекс, Лесковац, 2007, Помак, 2011, бр. 55, стр. 33-34;
• Величко Живановић као културни делатник, Лесковачки зборник, 2012, стр. 139-148;
• Прекретница у рецепцији дела Данила Киша, Помак, бр. 57-60, 2012, стр. 5;
• Николај Тимченко и француска књижевност, Наше стварање, 3-4, 2012, стр. 226-241
• Лесковачки кнез Момир Стојановић у историографији и књижевности, Лесковачки зборник, 2013, стр.65-76;
• Као заграбљена вода на грлу извора (Тихомир Петровић, Срећа се радом стиче. Пословице о раду, Наше стварање, 1-2, 2013, стр. 202-203;
• Две стотине година од рођења Петра II Петровића Његоша, Помак, бр. 61-64, 2013, стр. 1-2;
• Бранко Ћопић у европској преводној кљижевности, Помак, бр. 65, 2014, стр. 1-2;
• Осам деценија од рођења Данила Киша: у видокругу српске и светске књижевности, Помак, бр. 69-72, 2015, стр. 1-2;
• Подухват достојан највећег поштовања (Данило Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања), Помак, бр. 70-73, 2016, стр. 3-4

ФИЛМСКА УМЕТНОСТ:

• У трагању за бићем правог филма, Наше стварање, Лесковац, 6, 1969, стр. 362-364;
• Душан Стојановић: Велика авантура филма, Наша реч, Лесковац, 17.2.1970, стр. 7;
• Фестивал континуитета. О 14. фестивалу аматерског филма Србије, Наша реч, Лесковац, 1.5.1970, стр. 7;
• Уметничка позиција филма, Наше стварање, Лесковац, бр. 5-6, 1970, стр. 49-54;
• Висок просек селекције. После смотре југословенске аматерске филмске продукције, Наша реч, Лесковац, 1.1.1972, стр. 11;
• Југословенски аматерски филм данас, Наше стварање, Лесковац, бр. 1, 1973, стр. 250-254;
• Рене Клер. Уз стогодишњицу рођења великог француског редитеља, Алијанса, Лесковац, бр. 1, 1998, стр. 3;
• Кад је Лесковац био филмска метропола, Наша реча, Лесковац, 16.10.2000, стр. 10;
• Клуб љубитеља филма у Лесковцу, Лесковачки зборник, 2009, стр. 301-316;
• У трагању за идентитетом. Један поглед на филмски фестивал у Лесковцу, Помак, 2011, бр. 55-56, стр. 4.[6]

%

Видови фрацуске књижевности – У издању Задужбинe „Николај Тимченко“ и београдске куће „Алтера“, године 2013. изашла је књига Видови француске књижевности, која је представљена 13. децембра 2013. године на Данима „Николаја Тимченка“.[7]

Књига Видови француске књижевности представља, у извесном погледу, друго издање књиге Књижевни поводи, са поднасловом Огледи и записи о француским писцима, која је објављена 2002. године. Откуд онда промена наслова? Најпре зато што је ово издање, у односу на прво, знатно проширено и измењено. Изостављени су, тако, текстови о Онореу де Балзаку и Лују Арагону, који, и иначе, улазе у круг огледа о француско-српским књижевним везама. Уместо њих, у ово издање унети су чланци о Виктору Игоу (први део текста пренет је из Алијансе, бр. 8-9, 2002, а други део појављује се овде први пут) и Оскару Милошу (чланак објављен као предговор књиге Песме љубави и гнева, 2010, који је, пак, за ову прилику допуњен). Остали текстови из Књижевних повода доживели су крупније или ситније измене. Предговор је изостављен. Највећа новина је у томе што је у ову књигу уврштен, као додатак, повећи спис Николај Тимченко и француска књижевност у коме је приказана ширина интересовања нашег критичара и есејисте за француску литературу. Како три нова текста мењају унеколико концепцију Књижевних повода, књига састављена од огледа и записа писаних поводом јубилеја значајних француских писаца, наметнуо се као релевантан нови наслов овог издања.[8]

Критичар који тумачи Видове француске књижевности Душана Јањића треба најпре да истакне да ће ова значајна књига заузети завидно место у нашој литератури о француским писцима. Ово се наглашава на самом почетку, јер то није видљиво на први поглед, али не сме да поколеба читаоце да пођу у сусрет бриљантним текстовима.[9]

%

Не може да изазове чуђење ни чињеница да је аутор Видова француске књижевности пронашао метафору којом се Монтењ осврће на своје дело: „Пчеле узимају од цвећа помало овде-онде, али оне затим из тога граде свој сопствени мед; није то више мајчина душица или мајоран.“ Тако поступа и Јањић: он чита класичне и модерне критичаре, добија од њих подстрек, али затим изграђује своје судове и закључке; свој аналитичко-синтетички метод троструког читања књижевних дела и њихових одјека у критици. Није то више ни Пиле, ни Старибински, ни Михаило Павловић, већ је то наш Душан Јањић, окићен Академском палмом, том вредном наградом коју му је Фрацуска доделила. У савременој књижевној критици Јањић заузима, несумљиво, лепо место. Његов аналитичко-синтетички метод интерпретације је реткост. Он га у овој књизи није посенбо изложио, али га је маестрално применио.[10]

%

Посебно поглавље књиге професора Душана Јањића Видови француске књижевности, под назнаком „У почаст“, посвећено је делу Николаја Тимченка. У обимном делу Николаја Тимченка стране књижевности и културе заузимају значајно место. Заступљене су у више од 200 есеја, приказа, осврта у многобројним српским и југословенским листовима и часописима, а предмет су и неких монографских и есејистичких дела из пишчеве рукописне заоставштине. Интересовање за иностране теме код Тимченка протезало се, поред књижевности, и на друге феномене духовног стваралаштва: на филозофију, социологију, сликарство, позориште, филм и то говори о свестраности, широкој ерудицији и изузетном образовању нашег писца.[11]

У целини гледано, највећи простор у Тимченковом делу окренутом страним темама добила је француска књижевност са педесетак објављених текстова у петнестак листова и часописа. Ако се овоме додају још и необјављени радови из рукописне заоставштине, у првом реду о фрацуским писцима 17. века, може се онда сагледати колики је француски удео у укупном Тимченковом опусу. Бавећи се француском књижевношћу, Николај Тимченко обухвата готово све епохе у њеном развоју – од средњег века и ренсансе, преко класицизма, доба просвећености, 19. века, до разних праваца у 20. веку.

(…) Ширина Тимченковог интересовања за фрацуску књижевност показује да ју је он високо ценио. То потврђују његови критички судови о писцима и делима којима се бавио. Потврђују то и глобалне оцене о вредностима и величини ове литературе које провејавају у појединим његовим текстовима. Коментаришући књигу аутора ових редова о француским писцима различитих раздобља, Тимченко указује на „разноврсност и богатсто француске књижевности која је у свим епохама давала врхунске писце и у свим епохама имала представнике који су означавали битне новине у преломима које је доживљавала не само француска него и светска књижевност“. Зато не чуди што ова велика европска литература заузима видно место у укупном делу Николаја Тимченка.

%

Награда Задужбине „Николај Тимченко“ – Проф. др Душан Јањић, једини је књижевни стваралац из Лесковца, добитник награде „Николај Тимченко“ за 2011. годину. На свечаности, 28. јуна  2011. године, награду је образложио Јован Пејчић, председник Задужбине „Николај Тимченко“.[12]

Жири Задужбине „Николај Тимченко“, који је радио у саставу: Јован Пејчић, председник Задужбине Николај Тимченко у Лесковцу – председник, Миливој Нинин, професор Филозофског факултета у Новом Саду – члан и Горан Максимовић, професор Филозофског факултета у Нишу – члан, једногласно је, на својој завршној седници одржаној 12. јуна 2011. године, одлучио да добитник Награде „Николај Тимченко“, намењене најбољим српским делима из области науке о књижевности – што значи: за критику, теорију, историју и упоредно проучавање литературе, којима се Николај Тимченко целога живота бавио – за 2011. годину буде Душан А. Јањић, романист, компаративист, лингвист, библиограф, за књигу Књижевна преплитања (Огледи и записи о француско-српским књижевним везама), коју је почетком ове године објавила београдска издавачка кућа „Алтера“.

Уз Књижевна преплитања Душана А. Јањића, у најужем избору за награду биле су књиге: Мирослава Егерића Скерлићев критички дух (Матица српска, Нови Сад 2011) и Тање Поповић Стратегија приповедања (Службени гласник, Београд 2011).

Душан Јањић је српски компаративист романистичког опредељења. Србија и Француска одавно знају за његова проучавања француске књижевности и културе, као и француско-српских литерарних веза. Карактер Јањићевих проучавања по правилу је истраживачко-откривалачки. Опет, гледано тематски, обухват његових испитивања изузетно је широк – полази од епохе класицизма и достиже горњу границу духовних токова што одређује профил књижевнога 20. века.

%

У главним Јањићевим делима – међу којима спадају Књижевни поводи (2002) и Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006), а сада можемо рећи да је ту место и награђеним Књижевним преплитањима – на делу је срећно и доследно развијен спој проверене класичне методологије у историјскоме и упоредно-књижевном, превасходно рецепционом приступу изабраним темама, проблемима, писцима…, с једне, и модерних, најновијих аналитичко-теоријских сазнања у истим научним областима, с друге стране. Имајући у виду ту особину Јањићевих радова, слободно можемо рећи да он ствара у најбољој традицији својих учитеља (Миодраг Ибровац, Никола Банашевић) и истакнутих српских прегалаца на истом пољу (Михаило Б. Павловић, Љиљана Глумац, Радивоје Констатиновић, Јелена Новаковић).

Књижевна преполитања представљају у овом смислу узоран пример научне свестраности и систематичности. Књига је троделна и по садржини хетерогена.

(…) Но, тематска хетерогеност књиге не нарушав њено јединство и самосвојност – они се огледају пре свега у оригиналности и дубини остварених научно-књижевних резултата. А ти резултати, и открића која их прате, чине Књижевна преплитања делом сасвим посебним у области савремене српске компаративистике.

Све ово представља, наравно, само неке од бројних аргумената којима се жири – имајући у рукама књигу Књижевна преплитања, али мислећи и на поједине само њој својствене одлике и вредности – руководио при доношењу једногласне одлуке да управо Душан А. Јањић буде четврти носилац награде са именом Николаја Тимченка.[13]

%

Велика је част добити награду која носи име једног од највећих српских књижевних критичара и есејиста, значајног историчара и теоретичара књижевност и филозофског писца, који је био доиста и интелектуална и морална величина. Годи ми помисао да је жири у мојим Књижевним преплитањима можда препознао неке вредности блиске поетици Николаја Тимченка. Између мог рада и Тимченкогов стварања постоје, ипак, извесне додирне тачке, бар површински гледано. И он се, наиме, бавио француском књижевношћу и културом и мене, као романисту, радује сазнање да француски удео у укупном делу писца Фрацуских бележака није безначајан. Неки пак његови текстови о Камију, Монтењу, Стендалу, Дидроу, Јонеску, спадају у врхунске странице наше есејистике. Много је мање познато да се Тимченко у својим есејима, приказима, освртима, дотицао и области која је првенствено предмет мог научног рада, дакле француско-српских књижевних веза, указујући не ретко на важност њихових проучавања, на потребу осветљавања дела једног писца у контексту не само националне књижевности већ и других, страних литература.[14]

%

Француска библиографија – Један други (раније објављени) рад, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији (Српске академије наука и уметности, Београд 1995), 180 страна, (заједно са Михаилом Павловићем), рецензенти: Мирослав Пантић и Нада Ђорђевоћ-Милошевић – изавао је веома повољне реакције најстручније јавности. Овај изванредно користан рад резултат је дугог и мукотрпног истраживања не само преведених записа на француски језик, већ и њених помена… Ова библиографија спада у оне приручнике који су неопходни свакој култури, и могли бисмо да пожелимо да у нашој култури таквих буде за свако страно језичко подручје до кога је наша усмена поезија допрла’’.[15]

Николај Тимченко, повом ове књиге,  у лесковачкој Нашој речи (бр. 21, 2. јун 1995, стр. 9) пише: ,,Библиографски подаци, обрађени у овој књизи сведоче не само о акрибичности састављача и методолошкој зрелости њихових концепција, већ и о богатству француско-српских књижевних и културних веза које сежу дубоко у прошлост. Књига професора Јањића и проф. Павловића се из многих разлога, културних и социолошких, пре свега, може препоручити и широј читалачкој публици, али и онима који могу да осете поезију података, драж наизглед незаинтересоване чињенице која, међутим, говори о томе да су културне везе међу народима – трајне’’. О угледном лесковачком професору, о његовом делу и књизи Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, САНУ, 1995. године, у више наврата огласио се и такође познати лесковачки проф. др Тихомир Петровић, сада редовни професор на Учитељком факултету у Сомбору:[16]

,,Са смислом за меру, склад и одговорност, уз ослонац на претходне, не мале нити, аутори су прецизно и потпуно пописали јединице објављене у Француској и другим франкофонским земљама. (…) Библиографија о којој је реч, осмишљеном анализом пружа читаоцу дубинска сазнања упућујући на присутво наше књижевности у туђем свету. Она се квалитативно разликује од оних којима су се бавили ранији посленици књижевности попут Николе С. Петровића, Риста Одавића, Павла Павловића и Миодрага Ибровца. Разлика је, пре свега, у другачијем приступу и свеобухватности представљања евидентиране грађе.

%

Књижевни поводи -Књига проф. др Душана Јањића Књижевни поводи (Удружење писаца Лесковац 2002) такође није остала без одјека. О њој, рецензент Михаило Павловић, између осталог, пише: ,,…Оно што одликује све чланке у књизи ,,Књижевни поводи’’, то је озбиљан приступ материји, солидна обавештеност у сваком погледу и критички став према делима о којима је реч. Писани с пуно акрибије али, у исто време, са лепим осећањем за књижевни феномен, ови текстови се одликују јасноћом тако да – корисни и за добро упућене стручњаке – представљају занимљиво штиво за свакога ко се интересује за књижевност, домаћу или страну, посебно француску… Рукопис је обогаћен и зналачки написаним био-библиографским додатком…’’

У лесковачком Нашем стварању, 1-2, 2003, стр. 153-157, огласио се Душан Стошић: ,,Критичари који тумаче ову значајну књигу треба најпре да истакну да ће она заузети завидно место у нашој литератури о француским писцима.

У Алијанси (Лесковац, бр. 10, 2003, стр. 17) Николај Тимченко пише: ,,Бирајући писце из различитих епоха и, што је још важније, различитих поетика и схватања књижевног стваралаштва, проф. Јањић је заправо показао разноврсност и богатство француске књижевности… Проф. Јањић је умео да истакне ту различитост и да наговести како је величина француске књижевности баш у томе да говори у исто време или у кратком временском размаку изнедри такве различитости. Књига садржи обиље података, осврта на литературу о писцима, сопствених судова и дискусија са критичарима чије судове подвргава ревизији или их не прихвата. На тај начин Јањићева књига се у извесном смислу претвара и у педагошку инструкцију млађим колегама који ту могу наћи и подстицај за свој рад и помоћно средство да га што темељитије обаве’’.

Аутор Огледа и записа о француским писцима, како стоји у поднаслову књиге Књижевни поводи, коју посвећује (супрузи) Љиљани, у „Предговору“ објашњава да су ,,сви текстови, сем једног (о Преверу), објављени у лесковачким часописима и листовима (Наше стварање, Освит, Помак, Лесковчанин и Алијанса).

%

Клуб љубитеља филма – Ово је књига сећања на давно минуло време, на шеседесете и седамдесете године прошлог века, тачније на период од 1967. До 1973. године. почело је септембра 1967. када сам постао председник Клуба љубитеља филма у Лесковцу, клуба чији је циљ био ширење филмске културе, приближавање естетике филма публици, посебно младима, прионуо сам одмах на посао и уложио много труда да мисија ового „удружења грађана“ буде делотворна и, мада напоран, рад у Клубу ми није тешко падао, дакако уз помоћ чланова управе, подстицаја Културно-просветне заједнице и благонаклон однос локалног листа Наша реч.[17]

(…) Једном заљубљенику у филмску уметност, какав сам ја био, са знањима стицаним у београдској „Кинотеци“ за студентских дана, продубљиваним после завршетка студија краткотрајним радом у „Авала филму“ и истрајним праћењем филмске литературе, наше и стране, прохтело се да се да се те 1967. године опроба и као филмски критичар и хроничар. Написао сам, тако, неколико текстова о филму као уметничком феномену, припремао сам редовно концепте, краће или дуже, за предавања која сам држао као и за уводне речи пре дебата о приказаним филмовима, а водио сам и неку врсту дневника о догађајима у Клубу.

Када се Клуб угасио, боље рећи утопио у Кино-клуб, наставио сам неко време да се на овај начин бавим филмом пишући, углавном чланке о аматерској филмској продукцији. А онда је, негде крајем 1973. филмска уметност изишла из сфере мог интересовања. И све је полако пало у дубок заборав.[18]

%

Књига представља избор из ауторових радова посвећених филмској уметности. Текстови су груписани у четири целине, према тематских круговима. Неки су објављени, неки до сада нису. У готово свим текстовима вршене су углавном ситније измене, махом стилског карактера. Једино је чланак „Југословенски аматерски филм“ битније измењен.[19]

%

Језички огледи – Књига Језички огледи је књига о изучавању  страних језика, француског језика у првом реду. Састоји се од текстова који су настајали током ауторовог вишегодишњег бављења лингвистиком (примењеном) и лингвометодиком.[20]

Од првих шест текстова посвећених језику струке, односно научно-техничком језику, пет су радови саопштења на научним скуповима које је организовао Технолошки факултет у Лесковцу и штампани су у Зборнику радова Технилошког факултета (од 1990. до 2002) године, а рад „Место граматике у уџбенику страног језика струке“ саопштен је на саветовању наставника страног језика нефилолошких факултета, одржаног 3. и 4. јуна 1995. године у Удружењу универзитетских професора и научника Србије, и публикован је у зборнику Страни језик струке (Београд 1995).

Од написа који се тичу наставе страних језика и превођења, текст „Један вид интерференције у настави страних језика“ објављен је у зборнику „Унапређење васпитања и образовања“ (Градина, Ниш 1987); запис „Почеци изучавања француског језика у Лесковцу“ налази се у Лесковачком зборнику (Лесковац, бр.  XLVI, 2006); рад „Проблеми превођења са дијалекта“ саопштен је на скупу одржаном у Лесковцу о књижевности на дијалекту и штампан је 2007 у књизи Књижевност на дијалекту у издању Лесковачког културног центра.

Једини текст у овој књизи који до сада није објављен, „Превођење у настави фрацуског језика“, јесте извод из ауторовог предавања одржаног 1989. године на саветовању са професорима и наставницима фрацуског језика у организацији Завода за унапређење васпитања и образовања у Лесковцу.

%

Проф. др Душан Јањић је (уз проф. др Тихомира Петровића), ван сваке сумње, најсвестранији и најбољи познавалац књижевног стваралаштва Лесковца нашега доба. Никад наметљив, чак би се рекло превише скроман (поготово ако се има на уму његово свестрано образовање, завршена два факултета, доктор наука, универзитетски професор), увек се оглашавао када је то било важно и то онако како чине прави зналци литературе.[21]

%

У европском идокругу – У издању београдске куће Алтера објављена je књига проф. др Душана Јањића У европском видокругу, огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету, коју су препоручили Изабела Констатиновић, Душан Стошић и Радмила Обрадовић.

Развитак српске књижевности од њених зачетака до данас у великој мери је плод њених додира и веза са страним књижевностима. Српски народ је одувек био отворен за пријем страних културних вредности и утицаји које је наша књижевност трпела, пре свега од такозваних великих култура, благотворно су деловали на њен развој.

Ова књига представља избор из ауторових радова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првом реду у Француској. Неки од текстова су штампани у периодици, неки се први пут објављују. Они већ штампани доживели су за ову прилику, углавном, веће или мање измене или допуне. Првих пет текстова (прва и друга скупина) писани су поводом годишњица великих српских и светских писаца.[22]

%

Позориште Рожеа Мартен ди Гара – Књига Душана Јањића под насловом Позориште Рожеа Мартен ди Гара опсежна је студија и има осам поглавља: Позоришне активности Рожеа Мартен ди Гара, Сељачке фарсе, „Ћутљивац“ – психолошка драма, Општи поглед на драмско стваралаштво Рожеа Мартен ди Гара, Мартен ди Гарово позориште као интелектуални део његовог целокупног књижевног опуса, Место Рожеа Мартен ди Гара у француској драмској зњижевности, Закључак. Општи утисак о књизи веома је повољан.[23]

Запажају се две битне каратеристике: писана је у најбољој традицији критике и теорије универзалистичке тенденције у западно-европској критици и књижевности. И у том оквиру она је у врху европске књижевне продукције. Друга карактеристика је Јањићев оригинални допринос француској и европској књижевности. Лако је образлагање ова два суда. Претходно треба да се каже да је ова књига једна од најбољих студија – монографија у савременој српској књижевности. Када се говори универзалистичкој тенденцији мисли се на то да се речи „француски писац“, „француски дух“, „француско друштво“, „фанцуска буржоа“ мање помињу у књизи. Међутим, то није недостатак књиге. Тако пишу и други припадници ове универзалистичке тенденције. Њихов манир је да скоро увек испуштају говорећи о индивидуама и ликовима у књижвним делима и друштво оно посебно. А уствари, индивидуа је или Француз или Немац или Енглез итд.

Поглавље о специфичностима Мартен ди Гарове фарсе његов је оригинални допринос тумачењу дела Рожеа Мартен ди Гара. Додуше, Јањић мало попушта када пише да је то француска критика видела. Но, то је он видео. Да су они то видели Јањићева књига о позоришту овог писца не би морала да буде написана и то сјајно написана. У преводу на француски језик књига Душана Јањића оставила би утисак и на врло захтевну француску критику.[24]

%

О обимном и разноврсном стваралаштву проф. др Душана Јањића писали су многи најугледнији критичари, а објављено је и више опширних приказа у познатим часописима, дневним и недељним новинама. Проф. др Јањић, најугледнији и најобразованији Лесковчанин нашег времена, заслужује да буде представљен много боље него што је учињено у овом, али и у другим прилозима овог аутора.

[1] Душан А. Јањић, Видови француске књижевности, „Задужбина „Николај Тимченко“, „Алтера“, Београд 2013, стр. 193. Опширније о раду проф.Јањиће видети  студију Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања и књигу Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017).

[2] Лексикона писаца просветних радника, Београд, 2005, стр. 114 -115.

[3] Михаило Павловић „Наша књижевност у Француској данас“, Душан Јањић, „Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата“, Мостови, бр. 68, Београд, 1986, стр. 352-357.

[4]Ова дисертација је цитирана у више наврата у књигама Михаила Павловића, Миливоја Сребра, Стојана Ђорђевића. Веома повољно је оцењена и у рефератима за избор у виша универзитетска звања.

[5] Радивоје Константиновић, Изабела Константиновић, Живорад Ракић (реферат за избор у звање редовног професора за предмет Француска књижевност на Филолошком факултету у Приштини (1998); „Андрићево књижевно дело у Француској,“ Свеске „Задужбине Иве Андрића“, Београд, 8. октобар 1992, стр. 289-313.

[6] Напомена аутора: У списак радова нису увршћени текстови: о збивањима у култури, реформи образовања, организацији просветно-педагошке службе; интервјуи (15 чланака); тридесетак превода научних и стручних радова, углавном универзитетских наставника, са српског на француски језик; стотинак текстова у Алијанси: краћи књижевноисторијски огледи, записи или прегледи на српском и француском језику, преводи, публицистички чланци, репортаже… тридесет одредница за Енциклопедију српског народа (2008) о истакнутим српским романистима, француским славистима, неким француским писцима, као и о српско-француским књижевним односима и романистици;

[7] О књизи Видови француске књижевности говорили су Драган Радовић, уредник у ЛКЦ, Драган Станковић, професор и аутор на Данима „Николај Тимченк“, 13. децембра 2013. године.

[8] Проф. др Душан Јањић, О књизи, Видови француске књижвности, Задужбина „Николај Тимченко“, „Алтера“, Београд, 2003, стр. 193. Напомена: О књизи је говорио проф. Јањић на Данима „Николај Тимченко“13. децембра 2013. године.

[9] Душан Стошић, „Троетапна читања француских писаца“, поговор, Видови француске књижевности, стр. 195.

[10] Душан Стошић, „Троетапно читање фанцуских писаца“, Видови фрацуске књижевности, Задужбина „Николај Тимченко“, Алтера – Београд, стр. 197.

[11] Душан Јањић, „Николај Тимченко и француска књижевност“, Видови француске књижевности, Задужбина „Николај Тимченко“, „Алтера“, Београд, 2013, стр. 131. Напомена: Прилог објављен у посебном поглављу под назнаком „У почаст“ на више од 30 страна књиге (од 131. до 160. стране).

[12] Јован Пејчић, „Познато и ново у упоредним проучавањима“ (награда Задужбине „Николај Тимченко“ – образложење), Видови фрацуске књижевности, 2013, стр. 179.

[13] Напомена: Задужбина „Николај Тимченко“ основана је 2005. године, а од 2008. године одржавају се Дани Николаја Тимченка и додељује Награда „Николај Тимченко“. Први добитник је Новица Петковић за књигу Словенске пчеле у Грачаници (Београд 2008)

[14] Душан А. Јањић, „Српска књижевност у двоструком огледалу“, (беседа добитника Награде „Николај Тимченко“), Видови фрацуске књижевности, стр. 183. Напомена: Обраћање на свечаности доделе Награде „Николај Тимченко, 30. јун 2012. године.

[15] Нада Ђорђевић-Милошевић: Михаило Павловић и Душан Јањић, „Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији“, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, бр. 48-49, 1995.

[16] Прикази су објављени у нишкој Градини, Зборнику Учитељског факултета у Врању, у књизи Књижевни записи Т. Петровића. Краће осврте и белешке: Политика, Радио Београд, ТВ Београд, Књига је представљена и у Француском културном центру у Београду.

[17] Душан А. Јањић, Клуб љубитељ филма (чланици и записи о филму), ауторско издање, Лесковац 2011. 1919-1941“ (2006), Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006).

[18] Душан А. Јањић, „Уместо предговора“, Клуб љубитеља филма,  Лесковац 2011. Напомена: Књигу под насловом Клуб љубитеља филма (чланици и записи о филму) јуна 2011. године у 300 примерака објавио у Лесковцу аутор, а посветио је супрузи Љиљани.

[19]Душан А. Јањић, поговор,  Клуб љубитеља филма, стр. 89..

[20] Душан А. Јањић, Језички огледи (огледи и записи о језику струке, превођењу и настави страних језика), ауторско издање, Лесковац 2012, стр. 93-94. Проф. др Душан Јањић, у посвети записао: Поштованом Данилу Коцићу, писцу и легенди лесковачког новинарства. Срдачно, април 2013. Д. Јањић

[21] Душан А. Јањић, Клуб љубитеља филма, ауторско издање, Лесковац 2011, стр. 97. У књизи Клуб љубитеља филма, у „Белешкама о писцу“ пише: Душан А. Јањић је романист, компаративист, лингвист, историчар културе и књижевности, преводилац; оснивач је и главни уредник двојезичног часописа Алијанса. Аутор је неколико универзитетских уџбеника и приручника, као и једне студије из примењене лингвистике (на фрацуском језику, у коауторству). Поред радова штампаних  стручним и научним публикацијама, листовима и часописима, домаћим и страним, објавио је следеће књиге: Француска библиографија у српској и хрватској периодици (1995; заједно са Михајлом Павловићем), Књижевни поводи (огледи и записи о француским писцима (2002), Француски клуб у Лесковцу, Позориште Рошеа Мартена ди Гара (2006).

[22] Д. А. Јањић, „О књизи“, У еврпском видокругу, 171-172, Алтера Београд 2013.

[23] Душан Стошић, „Позориште Рожеа Мартен ди Гара“, Успења, бр. 4, март 2008, стр. 25.

[24] Душан Стошић, „Позориште Рожеа Мартен ди Гара“, Успења, бр. 4, март 2008, стр. 25.