НИШ, ЛЕСКОВАЦ, ЦРНА ТРАВА – „Земаљски дни Наде Кристине” су потпуно аутентична исповест жене трагичног живота, стога дело у потпуности почива на документарној грађи. Роман је у целости исприповедан техником сказа, при чему постоји могућност жанровског проблематизовања – роман или монодрама (тим пре што на једном месту откривамо пишчеву напомену попут дидаскалије: „плаче”). Поступак сказа су користили врсни приповедачи попут Гогоља, нпр. у руској, или Глишића, Лазаревића и Веселиновића у српској књижевности, али је мали број дела која су доследно изграђена овом техником приповедања. Најпознатија таква дела код нас су монодрама Моме Димића „Живео живот Тола Манојловић” и „Петријин венац” Драгослава Михаиловића. Ово дело експресивношћу народног говора, будући да је реч о роману на нестандардизованом језику, и узбудљивом, сировом, потресном исповешћу жене с југа друге половине двадесетог века, заслужује да са претходно споменутим делима представља врх српске књижевности чија је основа аутентичан говор представника неке eтничке групе (Данијела Ковачевић Микић).[1]
Комплетна рецензија романа: Данијела Ковачевић Микић у PDF
О ПИСЦУ
Радосав Стојановић рођен је 1950. године у Паруновцу (Крушевац). Детињство је провео у Млачишту и Црној Трави. Школовао се у Млачишту, Црној Трави, Нишу и Приштини. Дипломирао је на Филозофском факултету у Приштини. Завршио Школу резервних официра у Билећи. Био је професор у приштинској гимназији „Иво Лола Рибар“, новинар, уредник и главни и одговорни уредник листа „Јединство“, директор и драматург Народног позоришта у Приштини и уметнички директор Народног позоришта у Нишу. С Косова прогнан јуна 1999. године. Уређивао је часопис Српски југ(2004-2006). Живи у Нишу и Млачишту.
Објавио је збирке песама: Инословље (1979), Рукопис чемерски (1982), Ђавоља школа (1988), Повратак на колац (1990), Сидро (1993),Нетремице (2003. и 2004),Трепет (2007), Песме последњег заноса, изабране и нове песме (2012), Bequeathing / Завештање, двојезично српско – енглеско издање, Мелбурн, Викторија, Аустралија (2014), Кад би љубави било (2015)и Песме судњег дана (2019).
Књиге приповедака: Аритонова смрт (1984), Апокрифне приче (1988), Мртва стража (1988. и 1997), Крај света (1993), Господар успомена (1996), Живи зид (избор, 1996), Молитва за дечанску икону (1998), Христови сведоци (2001), Црнотравске приче (избор, 2002), Власинска свадба (2004), Еуридикини просиоци (2007),Записано у сновима (2013),Хватање страха (2015) и Приче са крста (2019).
Романe: Дивљи калем (2002. и 2010), Ангелус (2004),Месечева лађа (2005) и Три хвата неба (2018).
Књиге за децу: Какву тајну крију птице, песме (2016) и Приче из унутрашњег џепа (2018).
Драме: Мртва стража (1993), Пропаст света на Велигдан (1999), Кривово и друге драме (2003), Сендвич (2006) и Сабор на Горешњак (2009).
Лексикологија: Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник LVII, САНУ и Институт за српски језик САНУ (2010).
Публицистика: Живети с геноцидом (1990).
Монографија: Упркос свему, 70 година Народног позоришта у Приштини (2018).
Избор критичких текстова о његовим делима објављен је у зборнику Наративна граматика, књижевни свет Радосава Стојановића у светлу критике (2016).
Драму Мртва стража извело је Покрајинско народно позориште у Приштини 1994. године, у режији Миомира Микија Стаменковића. Драму Пропаст света на Велигдан извело је Позориште „Бора Станковић“ из Врања 1997. године, у режији Југа Радивојевића, као и драму Кривово, 2003. године, такође у режији Југа Радивојевића. Ова представа проглашена је за најбољу на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ у Пироту 2003. године. Монодраму Метохијска икона извело је Народно позориште у Пећи, 1997. Режирао је и играо глумац Миомир Мија Радојковић. Радио драму Последњи поглед на Драгодан емитовала је Радио Приштина – Радио Топлица, у јесен 2004. године, у режији и извођењу глумца Стевана Ђорђевића.
Поезија и приповетке су му превођени на више страних језика. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске поезије и приповетке у земљи и свету. Добитник је више књижевних награда за поезију и прозу.
[1] Данијела Ковачевић Микић, „Земаљски дни Наде Кристине Радосава Стојановића“, део рецензије (комплетна рецензија на крају књиге, стр. 141-153, „Наиспринт“, Ниш 2020)
НАПОМЕНА: Рад и стваралаштово овог изузетно талентованог писца и новинара опширно је представљен у студијама Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трага“ и „Лесковачки писци – библиографије и коментари“ (Лесковац 2016. и 2019).
