ЛЕСКОВАЦ – Oдборник у Скупштини Лесковца GG “Сви за једног, један за све“ Бојан Станковић затражио је расправу у локалној скупштини о богатој историјској у културној заоставштини породице Теокровић у Вучју, уз оцену да је над том заоставштином изврешн – тероризам, преноси ЈУГмедиа.
Његов предлог није усвојен уз образложење да се већ ради пројектно-техничка документација о реконструкцији чувене јединствене виле у распадању предратног индустријалца Лазе Теокаровића, али је он у три минута образложио свој предлог.
„Није проблематична само вила Теокаровића, већ целокупна заоставштина. Породица Теокаровић је оставила дубок траг у историји Вучја, привредним, културним и хуманитарним радом. Оставили су заоставштину која сведочи о богатом периоду о историји Вучја. Данас је њихово наслеђе угрожено неодговорношћу власти, а недостатком свести о очувању културно исторјских споменика. Заоставштина Теокаровића данас је у алармантном стању. Над њом је извршен културни историјски, али и урбанистички тероризам од стране тренутне власти“, казао је између осталог Бојан Станковић.
Он је додао да је фабрикаТеокаровића могла да буде претворена у музеј индустријске баштине, док хидроцентрала на Вучјанки није добила пажњу као споменик културе. Такође је упозорио да вила Теокаровића прети да се уруши.
„Из ње је однето 500 килограма злата после 1945. године и још многе вредности“, казао је оптужујући да локалну самоуправу да није показала интересовање за овај архитектонски бисер, те да се на тај начин Вучјанци одричу прилике за развој туризма.
Он је апеловао на локалну самоуправу да што пре крене са санацијом и промоцијом заоставштине Теокаровића.
Шеф Одељења за друштвене делатности и локални развој Саша Младеновић објаснио је да је, заједно са Заводом за заштиту споменика културе из Ниша реализован пројекат, који је одобрило Министарство културе, с којим је снимљена сва заоставштина у Вучју, те да је покренут поступак за статус културног добра.
Породично злато Лазе теокаровића понела је из куће његова супруга још 201941.године. Бежећи кроз ноћ, атомобил је склизнуо с пута и кофер са накитом је изгубљен. (Извор: Светалана Велмар Јанковић, рпђака Теокаровића).
„Град је расписао и спровео набавку и закључио уговор о изради пројектно-техничке документације за реконструкцију, санацију и адаптацију вилеТеокаровића. Тај пројекат се ради са Заводом за очување споменика културе. Предвиђено је да се вили у потпуности врати стари сјај, али не само вили, већ и цео комплекс, са терасом, базеном и парком“, истакао је.
Иначе, вила о којој се говори је власништво Лазе Текоаровића из Лесковца, једног од тројице браће текстилних индустријалаца, за које је међународна штампа писала између два велика рата да су заједно богатији и од самог краља Александра Карађорђевића Првог.
Поред те виле, грађене крајем тридесетих година прошлога века у алпском стилу и са каменом из Италије, Лаза Теокаоровић је са својом супругом и малим и јединим сином, који је као одрасли момак погинуо у Мароку у саобраћајној несрећи, имао још две виле, једну породичну, преко пута ове која се урушава, односно, поред саме живописне Вучјанке, окружене раскошним врбама.
Пропадање најлепше виле у Вучју почело је средином последње деценије прошлога века.
Лаза, који је како пише Светалана Велмар Јанковић, да је био велики господин и изузетно образовани човек, а његови још живи савременици да је био газда каквог Србија није видела, мерећи по доброти, поштовању радника и по хуманости.
Лаза се из Лесковца преселио у Вучје због мекане воде за прање вуне, од којих је правио штофове боље и од оних из Енглеске, где су три брата Теокаровића завшили факултете.
Саградио је текстилну фабрику у центру вароши и од села направио мали градић. У центру те фабрике је такође још једна вила, пословна, али њена лепота је и данас плени, иако се и она полако урушава. Направио је низ малих кућа за раднике у центру, двоспратну дугачку двоспратну зграду са становима, која је комплетно урушена, као и мензу за раднике, такође двоспратну, и та зграда је у добром стању.
Још док је њихова мајка Вана била жива, браћа Теокаровић су подигла цркву изнад Вучја, коју су предали цркви, па је она данас најочуванија заоставштина Лазе Теокаровића, који је после рата са браћом робијао 10 година. Умро је у Паризу седамдесетих година.
