Оне вечери, кад је у Абердаревој жандарм ударио полицајца под капуљачом, Дачић је похвалио уздржаност жандармерије. Владар то није могао да слуша, изјава полицајног министра му се учинила сувише дефанзивном и меканом. Љутито је напустио министра и отишао негде. „Не могу више да слушам ово“, тако је рекао. Нашао је повређеног и објаснио му од кога је добио тако гадну рану испод ока. Ударио га је „бољшевички пленумаш“, коме се елитна полицијска постројба нашла на путу, рекао је. Сликао се са њим, показујући још невиђену гримасу.
У таквој синтагми лажљивог диктатора – која нема значење нити лексичку поенту – сажета је суштина једне владавине: апсолутна лаж а њу ће одмах поновити јадник који добро зна шта га је потрефило у око. Лаж и понижење прислиљеног на лаж, садрже у себи скоро све што је потребно да напредњачки перпетуум мобиле ради.
Дачић као да не показује претерану бригу за полицијске снаге а ентузијазам му је видно спласнуо. Изгледа као да је на неком другом месту, удаљен од своје муке и не крије нелагоду, нити може да избегне конфузију при образлагању учесталих полицијских наступа.
Министарство силе је важна ставка за некога који толико жели власт, попут Дачића, али драматика која одатле долази у нескладу је са његовом естрадном мекоћом. Уз то, он не може да сакрије умор настао под ужасном пресијом подивљалог тутора. У исто време, непрекидно мора да понавља добро научену декламацију о томе да је СПС најпоузданији савезник владајуће странке. И наравно деспота лично, без кога је незамисливо политичко трајање лидера социјалиста.
Дачића и снаге које су му дате, тек чекају најтежи дани. Полиција је сатрта од сталних груписања. Сваки скуп секте, било где, од Београда до Милочаја мора да чува полиција опремљена за разбијање нереда. Шеф СПС-а без паузе доказује коалициону верност, чак и ако му нико не тражи изјашњавање о томе.
Док некако покушава да изврда нападе неуравнотеженог владара, на другој страни му се можда спрема страначки лапот. Бранко Ружић се још није сасвим одметнуо, мада изгледа као да хоће, па је обрачун алфа мужева у партији скоро неизбежан.
Ружић показује особине које су у нескладу са политиком „природног припадања“ његове странке предатору. У СПС-у постоји група људи која оцењује да је Дачић сувише туњав за отпор хијени која би да растргне Слобину творбу и утопи је рецимо у Покрет за народ и државу. Ни Дачић није одушевљен том безвезном идејом, али многи социјалисти јој се промтно одупиру и сматрају да је тако замишљен покрет злоупотреба људи, спасавање аутократске власти и малоумна утопија.
Ружић је најзрелији кандидат за раскид са политиком сврсисходне понизности, па и са њеним творцем. Иначе, јавно није уочен судар између Дачића и Ружића, који већ неколико месеци иступа у приличном нескладу са политиком странке. Или је проблем нешто другачији: странка је напустила свој изворни програм и прихватила доминацију која је гуши. Дачић обично тумачи Ружићева скретања као право на слободно мишљење а то је демократска одлика њихове партије.
У свом гостовању на Н1, Ружић је подржао студентски протест, не дефинишући то као опонирање диктатору. Али је опонирање било потпуно јасно, нарочито у дефинисању кризе и путева расплета.
Најригорознији је свакако став да табор у Пионирском парку није ништа друго него кулиса за ријалити. То је било лично дело владара, и оно је тако сакато и сачињено од неуклопивих рестлова, трајало само пар дана. И распало се од недостатка смисла. Али Ружић већ дуго није у најважнијој милости и Дачић сигурно добија непријатне лекције због тога.
Дачић није прећутао најновији и можда насмелији излет Ружића на Н1. Рекао је да ће се о томе изјаснити органи странке. И то вероватно после 15. марта. Бранко Ружић је најавио да иде на протесте. Он свакодневно шета по граду, па зашто не би негде изашао и тог дана.
У атмосфери велике напетости и лоших ишчекивања, лежерни гард из кога Бранко Ружић говори о најтежим темама, делује освежавајуће. Нема тешких речи, увреда нити претњи, али има прилично јасног и добро дефинисаног отпора главном судији. Нема много изгледа да Бранко потпуно напусти оквир у коме је добио садашњи политички облик, али човек се дефинитивно разликује и прилично штрчи из серијске продукције страначких кадрова.
И поред честих мрзовоља, Дачићево удварање диктатору постаје све непријатније и такав утисак је сигурно потенциран међу социјалистима. Ружић има предност не само због идеје да социјалисти некако очувају своју особеност, држећи се на пристојној дистанци од секте, него и због тога што га владар нимало не воли, тачније отворено га не подноси.
Таква околност ће све чешће да се рачуна као велико преимућство. Због тога је Ружић социјалиста за поствучићево време које је јасно наговештено. Дачић, као и сви кадрови који су остали из деведесетих, израбљени и политички олињали, зрели су за коначно архивирање.
У таблоидима које уређује режим, гостовање Ружића на Н1 оцењено је као скандалозно сврставање на страну која руши владара. Рецимо: Ружић хушка полицију на Вучића!
Сутра ће Дачић морати да обавља тежак посао усред велике драме, стиснут између амбиција, страха и оданости. Можда и последњи у вишебојној каријери.
Лепо му је партијски друг Бранко Ружић саветовао да више не дозвољава владарску грубост, осионост и брецање на себе и да води рачуна шта ради. Он ће бити на другој страни барикаде.
Peščanik.net, 14.03.2025.
