О ТИТУ
Јосип Броз Тито је врло занимљива личност наше историје. Био дугогодишњи лидер, најпре КПЈ и НОП-а, затим СКЈ и председник Југославије (ДФЈ, ФНРЈ и СФРЈ), три пута је проглашаван за народног хероја, био је, како су говорили, највећи син наших народа и народности, лидер покрета несврстаних итд. О њему се много зна, а неки и мисле да о њему много знају. Ја ћу овде изнети своје мишљење, које је од детињства до данас еволуирало, јер сам током живота долазио до нових информација и сазнања. Још у основним школама, о њему су нама, ђацима, причане најлепше приче. Чак су нам тада, значи деци, постављана питања да ли више волимо Тита или оца… А углавном су сви одговарали да више воле Тита. Било то на селу, када се сиротињски живело, у доба СРЗ добровољног рада, радних акција, време штафета и слетова. Како сам одрастао, а поготово данас, о њему сам доста читао и отприлике ћу вам рећи, како сам га доживео не упуштајући се у оцене његовог рада, нисам ни компетентан да дајем такве оцене..
Јосип Броз Тито је личност која се по мени, рађа једном у хиљаду година. Он је енигма од рођења до смрти. Нико, или готово нико, не зна ни када, ни где је рођен, ни ко је он у ствари, нити где је сахрањен. Оно што се као зна је да је рођен у Кумровцу, иако га нико од „родбине није познавао“, да је успешно спроводио НОП и народну револуцију, да је забранио краљу повратак у отаџбину, да је на првим „демократским“ изборима убедљиво победио, да је створио југословенску федерацију у којој су све конститутивне јединице биле равноправни чланови, да је створио републике и парламентарни систем, да је обезбедио бесплатно лечење и бесплатно школовање, да је радницима дао фабрике на управљање и увео самоуправљање радника, да је са Насером и Нехруом створио Покрет несврстаности, да је творац принципа активне и мирољубиве коегзистенције међу државама, да је био популаран широм света, да је био синоним за Југославију, да је имао сусрете са најмоћнијим лидерима света, да је свуда уживао углед и поштовање, да се сусретао са најпознатијим личностима светског џет-сета, да је био узор многим политичарима и лидерима из земаља које су биле у Покрету несврстаних, али и источноевропских земаља, да се супротставио и једном Стаљину…. Нећу ја овде говорити о сплету околности и да ли су му оне ишле на руку или не… Био је хедониста, уживао је у животу, владао је бирајући до себе и око себе одане људе и Бога ми, предузимао ригорозне мере против непослушних. Успешно је владао земљом која је била земља „рогови у врећи“. У његово време је све функционисало. Забележен је огроман напредак у изградњи и привредних капацитета и инфраструктурних објеката, као и енергетских гиганата. Забележен је огроман напредак у изградњи привредних капацитета и инфраструктурних објеката, као и енергетских гиганата. Неки данас кажу да је оно што је створено у његово време, ови садашњи то не могу ни да окрече. Колико је успешно држао на окупу те „рогове у врећи“, видело се када је умро. Лепа, јединствена земља се је распала, као кула од карата. Није било достојног наследника. Сада се том периоду највише замера недостатак демократије и да је држава била презадужена. Како изгледа демократија видимо данас, а ондашња СФРЈ са око двадесет два милиона становника имала је спољни дуг око 18 милијарди долара. Садашње државе, настале од бивших република СФРЈ имају дугове од око 200 милијарди евра и кажу да још има места даљем задуживању. Тито је све поштовао, али није узмицао ни пред ким. Мени је занимљив случај, када је тамо негде 1971. године посетио председника САД Ричарда Никсона у Белој кући. Ноншалантно, Тито вади цигару „Хавана“ кубанске производње (намерно, јер су САД биле у лошим политичко-дипломатским односима са Кубом) и запалио је. Никсон му каже: -Господине председниче, ми овде у Белој кући не пушимо… А Тито равнодушно пушећи одговара: -Благо вама! Никсон онда нареди свом потпреседнику да Титу донесе пикслу. Зато кажем да се таква личност врло ретко рађа. Био је способан за све, живео је како је хтео, али му је и народ лепо живео. Земља се градила, имала огроман углед у свету, наш пасош је био најцењенији, јер се свуда могло путовати без виза. Приређивани су му у свету дочеци као из бајке у многим земљама, био је цењен и поштован, не само код куће него и у свету. Звали су га за савете и најмоћнији државници света. Енигма од рођења до смрти. Неки га нападају, као мрзитељи Срба, неки га величају, али је неспорно да смо живели у држави која је била стабилна и безбедна. Била је сила. Могли сте у било ком крају земље да преспавате и у парку, не бојећи се за своју безбедност. Ја сам изнео како сам га ја доживео, а нека историчари суде о њему, јер је својим делом постао незаобилазни фактор светске историје.
Извор: ФБ Драгомир Радовановић
