Са, ка је делник и некико, врвим натам-наовам, шушњем некво, време прооди у занимацију. Оно, кво могу и да учиним овак`в, кокошка повише исрије него ја, него се л`жем с кобајаги работу. Понекој и пројде, стане, продума некоју реч тек да не заборавим да оратим, па си продужи по његов пут. Сви си имају свој пут, имал сам и ја, но га нес`м искористил, са ми неје ни толко остало. Остало ми да се слепутам по двор.
А ка је благд`н, празник, никој нигде, штуриња. Пробудим се узору, осетим нек`в долечањ мирис што на празник замирише. Осетим еве овде, овде у груди, клаји, клаји, али огањ у п`њ не може да се разгори. Поклаји малко па загасне. Загаси га тишина окол мене. Ћутање. Поштурам по двор, по пут, заболи ме, загорчеје ми што све у трњаци зарастује, па се сврнем пај при огњиште. Огањ гори, а мене студено. Онова што топло беше у студ се преметнуло. У леден`ц. Осечам ко копнеје у мене некво. Д`н-изд`н све ме помалко има. Само некво ко сенка од мене. Колко врата да несу затворена. Једино, ете, ка се дим из комин дигне некво ми у груди приарнеје, разгрне пепел у душу, јави се жарч`к, и пиле ка запоје еј на онова дрвце што још пред онија рат посадено. Седнем, кажем ти, тика уз огањ, и превртам и арно и лошо кр`з живот. Седим, мислим, ћутим. Седим, мислим, ћутим. После само ћутим. И чекам да се разјагли, а да ли че…
