Ратне приче са Косова и Метохије. 16. април 1999. године.
Село Влашње близу Призрена.Данас су НАТО авиони цео дан завијали.Никада у животу нисам толико дуго држао врат усмерен ка небу.Авиони шарају по небу.Избаце по неки пројектил, и све тако, сваког дана.Долазе нам нови резервисти.Већином смо сви из Лесковца. Већ сам навикао на борбене задатке, патрола,стража, дежурство поред хаубице.Влашње је албанско село.Има доста лепих кућа, али има и сиротињских.Пролазим поред џамије сваког дана.Нико ништа не дира.Поштујемо богомољу.Скоро свако домаћинство је окружено великом оградом, тако да не може чак ни живина да пређе у суседно двориште.Нити може комшија комшији гледати шта ради.Ислам је то.Вера лепа и за поштовање.Јутрос сам био будан пре свих.Гледам природу, огромни стари багреми поред пута.Дрвеће као да жели да ми нешто каже.Још и данас осећам то романтично јутро, када авиони на моменат утихну.Гледам у џамију, и осетим неки мир.Ту станује Бог.Један је Бог и њима и нама.Онај који је створио небо и земљу и нас људе.Питам се чему овај рат.Зар не могу људи да се договоре и живе у миру.Али да се вратим садашњем дану.Као што сам јуче писао, војска ради свој посао.Има нас у одреду три генерације.Има резервиста и преко 50 година живота.Један резервиста је оставио посебан утисак.Синиша Стојановић Сића.Човек живи и ради у Бечу, у Аустрији, родом из Косанчића.Иако није био позван да дође да ратује, сам се одазвао и дошао да брани Србију, оставивши мало дете и жену.А Сића је свима нама био драг, јер је био увек ту када треба помоћ, и да нешто покаже.Једино је он имао мобилни телефон, у то време то је за све нас био луксуз.Сви су се гребали око њега да им да мало да завире у телефон и да позову.Прича ми Сића причу кад је пошао на Косово, деда му рекао: „Синко, кад пуцаш пушком, немој никад да нишаниш, гледај да промашиш понекад, јер је на супротној страни човек који је син своје мајке, и мајка ће плакати за њим ако га убијеш.“ О Сићи ћу писати касније када будемо стигли на Паштрик.Сада само о догађајима у селу Влашње.Капетан Божо, већ прекаљени ратник официр из Босне, воли да се шали доста са мном.Кад сам му предложио да му направим мало лесковачке ћевапе, био је одушевљен.Могу и без млевења.Ситно исецкан месо, уваљам га мало у брашно, па то ти је. Храну смо сами спремали.Покретни казан, напољу се пасуљ кува.Али, психа раздира неке војнике. Нису сви истог карактера.Мени мало лакше, пошто сам већ једном био на ратишту.Трудим се да их мало утешим па свирам на фрули, певам.Данас смо правили макете тенкова мало више.Око тога је најспретнији наш десетар Зоран Дисић.Јутрос нам је капетан рекао да ће неки од нас ићи на Паштрик или Кошаре.На Кошару се већ воде жестоке борбе, и потребна је замена тих уморних војника.Шта сам у том тренутку размишљао у себи? „Да одмах кренем на Паштрик у помоћ мојим саборцима.“
И тако.Прође и овај дан, а да,заборавио сам да кажем да сам нехотице упао у хладну реку Бистрицу, и једва се извукао из брзих таласа.Био сам да оперем чарапе и кошуљу и пошавши за кошуљом, за мало да се удавим.
Наставак сутра
Zoran Jovanović Jajinski, leskovаčki pesnik: „Najbolje mesto za promociju mojih knjiga…“
