“ Dok mi niste mahali titulama i novcem, mislila sam da ste gospodin.Dok me niste opomenuli na položaj i moć, mislila sam da ste čovek. Kad ste me pitali: Znaš li ti ko sam ja? I sama se zapitah, a ko ste? Evo ja nikad nikoga ne zapitah zna li ko sam ja, a jednako zemljom hodam. Jer, ko me ne zna, čemu to pitanje, a ko me zna, zašto bih ga pitala? Koreni su moji od dva đeda , od dva domaćina , što ne bejahu ni vojskovođe, ni gazde. To su vam oni, obični ljudi što im u sobu i kujnu sva čeljad stanu. Oni ljudi što na tuđu nesreću kao na svoju plaču i tuđem se dobru raduju da bi se svome nadali. Nemam ja račune ni titule, moji su preci bogatstvom smatrali bistar bunar i jabuku što rađa. Moć je za njih imao samo Bog i kućni svetac, a položaj, kum što nas je krštavao. Mene su učili da volim dobro, a od zla da bežim, da ono što sejem, to ću da žanjem. Učili su me da se kitim bosiljkom i jorgovanom, ali da znam da je miris njihov. Učiše me da časno hodam, ali da glavu ne saginjem i na kolena ne padam.
Možda zato ne znam ko ste Vi.
Ne znam i ne želim znati, jer ako niste čovek, sve Vam je badava!”
L. Milosavljević
