Библиотека…
Шетао сам градом и приметио неку гужву па сам одлучио да приђем и проверим о чему се ради. Звонар Богородичине Цркве стајао је на вратима и није дозвољавао да Грабљивица и Спонзоруша уђу унутра, убеђујући их да су превише јефтино опремљене да би се нашле у једној оваквој просторији и да нико из собе није заинтересован за Тајне српског џет-сета. Иза Квазимода стајао је Радоје Домановић и позивао присутне да уђу и поново почну да се друже. Одлучио сам се да уђем и видим шта то Радоје има да понуди, пошто је, све што се дешавало, личило на Позориште у паланци. Показао ми је прстом угао просторије одакле се чуло Размишљање једног обичног српског вола. Нисам успео да, од галаме, чујем то размишљања али сам видео да и на остале делује као Мртво Море па сам одлучио да, потражим Швабицу која је пошла Први пут с оцем на јутрење. Мало испред њих Дечаци Павлове улице играли су неку своју игру. Сеоска учитељица носећи Главу Шећера коју је очекивао Хајдук Станко пресекла ми је пут љубазно се осмехнувши. Хајдук Станко је пратећи Знакове поред пута журио до Моста на Жепи, где га је чекала Јелена, жена које нема, са којом треба да пређе На Дрини ћуприју и притаји се у босанским шумама. Пролазећи између редова видео сам залуталог Ревизора који је проматрао шта се дешава и да ли је Јазавац пред судом. Поред њега, још увек уредан, мирно је стајао Ујка Вања и са Татјаном разговарао о Евгенију Оњегину. Иако га нисам видео пуних двадесетпет година препознао сам га из прве. Не мења се маторац. Руковао сам се са њим и питао га да ли се виђа са Чича Гориом. – О, да, виђам га! Повремено, прошета кроз собу. Баш пре неки дан смо попричали о Ани Карењини док није наишао Гроф Монте Кристо који ме одведе на кафу у Бифе Титаник– рече ми. Било ми је драго да имају заједничке теме а пошто сам и ја био заинтересован за Ану Карењину, решио сам да сазнам шта су причали о њој. – Ма пусти, рече ми Ујка Вања, дугачка је то прича. Ако је истина оно што ми је чича Горио рекао запала је у тешку финансијску кризу, а и Браћа Карамазови почели су, изгледа, да је рекетирају! Нисам могао да верујем. Зар су, и они, постали бизнисмени? Међутим, Ујка Вања настави: – немој да се чудиш, и они прате савремена кретања у друштву, ту вашу транзицију. Осетили су да могу лако да дођу до новца па рекетирају на све стране. Не само Ану, прича се да је под њиховом заштитом и Мадам Бовари а за Даму са камелијама чујем да је у страственој вези са једним од њих. Са којим, изгледа да добро крију. – О, Боже, шта сам ја радио све ове године, где ми је време пролазило – промрмљао сам себи у браду. То као да га је повукло за језик да настави причу – Пуно си, бога ми, пропустио. Вероватно ниси чуо да је Григорије Мелехов постао Љубавник Леди Четерли? -Моооооолииииииииим? Он, зар он, Гриша који је био онако заљубљен у Аксињу? Зар је отишао са Тихог Дона? – Јесте, јесте, нису могле да га задрже ни Госпођа Министарка ни Покондирена Тиква. Одлучио је да, иако је био Сумњиво Лице, води мало лагоднији живот па је након што је јахао уз Тараса Буљбу отишао до Истанбула и ту сачекао Оријент Експрес. У том возу упознао је Херкула Поароа баш у време док је решавао Убиство у Оријент Експресу. Постали су добри пријатељи а пошто је Херкул био породични пријатељ са Леди Четерли успео је да га запосли као баштована на њеном имању. – Еј, ујка Вања, дај молим те … толико информација за један дан не могу да прихватим. Кажи ми, кад си слободан да се дружимо и све ми потанко испричаш. – Пааааа, не знам тачно, ти свакако сврати а ја ћу Ако дочекам сутра све да ти испричам. У том тренутку зачу се нека бука и галама. Док сам се питао шта се десило и За ким звона звоне, између редова се појавио Семјуел Бекет. Машући рукама подигао је прашину покушавајући да Владимира и Естрагона убеди да не треба да траже конопац, већ да Чекајући Годоа помогну и Хамлету да реши своје дилеме. Прашина се још није слегла кад се са друге стране појавио Кнез Мишкин, глумећи Идиота, на сав глас смејући се насталој ситуацији. Прошао је журно поред Лолите, која је заљубљено посматрала Слику Доријана Греја а потом и поред Мајстора и Маргарите који су расправљали о синоћњем Процесу који је завршен против Раскољникова који није прихватио да буде сведок сарадник и кривицу за убиство бабе пребаци на Достојевског. Судија је био неумољив, за такав Злочин и Казна је адекватно изречена. Збуњен насталом ситуацијом покушао сам да се што пре извучем из ове пометње. Окренуо сам се око себе тражећи помоћ у ликовима Три послератна друга, међутим нису показали интересовање. Последња нада била ми је чудна девојка која је седела за столом у углу. Бриџит Џонс уписивала је нешто у свој Дневник без икакве намере да нешто учини за мене. Кренуо сам ка излазу. Степски Вук, осетивши Зов Двиљине отпратио ме, режећи, до врата где ми је показао свој Бели Очњак. Док сам на тастатури грчевито укуцавао ДаВинчијев код како бих откључао, крајичком ока ухватио сам расправу између Радоја Домановића и Марка Краљевића који је желео да по други пут дође међу Србе и постане Вођа. Радоје, наравно, то није допуштао јер је такав пут права Страдија пошто су Корени још увек дубоко. Марко је био упоран у својој намери говорећи да је Време Смрти прошло али је Радоје био још упорнији тврдећи да још увек владају Деобе и да Марка тако нешто не треба да чуди јер Време власти тако делује на наш народ. Последња реченица коју сам чуо а коју је као савет упутио Марку Краљевићу била је: – Не жури, Далеко је Сунце.
Одлучио сам да на путу према кући затражим помоћ Доктора Џекила али ме је дочекао Мистер Хајд покушавајући да ме одвуче Двадесет хиљада миља под морем.
Будилник је звонио позивајући на устајање. Погледао сам кроз прозор и промрмљао: – Орлови рано лете, биће леп дан!
