Nekada je ovde brujalo.
Točkovi, pšenica i vredni ljudi sa rukama punim posla. Vazduh je treperio od zvuka kamena pod kojim se mlelo žito.
A sada, samo voda i odraz onoga što je bilo.
Zgrade su ostale. Umorne, ali uspravne i ponosne.
Kao umorni starci koji više ne govore, ali sve pamte. Voda pod njima ne nosi samo odraz, već i sve ono što se više ne izgovara.
Tišina im baš pristaje.
Kao kaputu koji je iznošen, ali drag.
Ne tražim da se sve to vrati.
Samo stojim ovde, gledam i ponosim se.
Što je bilo, što je prošlo, što još pamtim.
Srećan sam što sam ih zatekao ovako, U miru pod belim pokrivačem, bez traga borbe već samo trag vremena i odraz.
A u tom odrazu ljubav, tradicija, nečiji život, možda i moj.
Sve što traje, ostavlja odraz, ali voda je tu da ga omekša.
Da kaže: „Prošlo je, bilo je dovoljno, hvala.“
