Из књиге: Јован Деретић Кратка историја српске књижевности
—————————————————————-
Најзначајнији приповедач овог раздобља јесте Борисав Станковић (1876—1927). По тематици он је најизразитији регионалиста међу нашим реалистима, а по психологији ликова, поступку и стилу један од зачетника наше модерне прозе. У својим приповеткама, драмама и романима дао је слику родног града Врања на прекретници између турског времена и модерног доба, онако како су то раније учинили Ј. Игњатовић са Сент-Андрејом и С. Сремац с Нишом. Његова тематика је социјално одређена а у начину приказивања преовлађује унутрашња, психолошка перспектива. Највећу књижевну активност развио је у првој фази свог рада, на прелазу из 19. у 20. столеће, када једну за другом објављује три књиге приповедака, „Из старог јеванђеља“ (1899), „Стари дани“ (1902) и „Божји људи“ (1902), и драму „Коштана“ (1902), а започиње рад на романима „Нечиста крв“ (1910) и „Газда Младен“ (1927).
Станковић спада у оне писце код којих утисци и сећања из детињства имају пресудну улогу у књижевном раду. У више приповедака он је дао поезију младости и некадашњег живота у родном граду (Ђурђев-дан, У виноградима, Нушка). Слика стварности, светла, прозрачна, поетична, помућена је у другим делима откривањем друштвених сукоба и душевних потреса. Станковићев свет, иако временски и просторно удаљен, није идиличан и бесконфликтан. Сукоби су стални и разноврсни, између старог и новог, коленовића и скоројевића, богатих и сиромашних, појединца и друштва. У средишту свих збивања налази се појединац и његова судбина. Тежиште је приказивања на психичким ломовима и унутрашњим потресима, али се при томе никада не губи из вида дубља социолошка заснованост ликова и ситуација. Судбина Станковићевих јунака одиграва се у троуглу сила које чине новац, морал и ерос. Друштвени морал средине те материјални интерес и престиж породице супротстављају се еротском нагону појединца, намећу му своја ограничења и забране — на тој тачки почиње индивидуална драма безмало свих Станковићевих јунака. У више приповедака Станковић је приказао осујећену љубав услед тога што младић и девојка припадају разним сталежима (Стари дани, У ноћи, Они, Станоја, Увела ружа). Међу њима је најлепша „Увела ружа“, лирска, елегична приповетка, написана у првом и другом лицу, у ствари мали лирски роман. Љубавна прича, као и у Дисовим песмама, припада давним данима, сва је у знаку младости, лепоте, свежине летњих вечери и опојних мириса оријенталних башта. Она оживљава у сећању, у тренуцима када од свега тога ништа више није остало.
Станковић открива свет понижених и увређених. Читава његова збирка „Божји људи“, састављена од кратких приповедака и цртица, посвећена је онима који су одбачени од друштва, просјацима и поремећеним, од којих свако живи у неком свом нестварном свету. Више него и један други наш писац Станковић се бавио судбином жене. Жена је главна јунакиња у његовим најбољим делима, у приповеткама „Увела ружа“ и „Покојникова жена“, у драми „Коштана“ и роману „Нечиста крв“. У „Покојниковој жени“ јунакиња се немоћно батрга у мрежи патријархалних обичаја. Она је обезличена до анонимности: најпре сестра своје браће, затим жена свог мужа а после мужеве смрти његова удовица, покојникова жена, увек пред строгим испитивачким погледом родбине и света, као пред очима судија. Истинска љубав стално се потискује и на крају сасвим одбацује. Једина одлука коју је Аница самостално донела животу била је уперена против ње саме: одбила је руку човека кога је одувек волела и пошла за невољеног.
„Коштана“ је најзначајнија од три Станковићеве драме (друге две, Ташана и Јовча, настале су драматизацијом приповедака). То је „комад из врањског живота с певањем“. Полазећи од традиционалне схеме овог жанра, Станковић је написао потресну драму трагичних људских судбина. Две велике теме његовог света, туга за прохујалом младошћу, „жал за младост“ и чулна опсесија женском лепотом, сублимиране су овде у трећој, у теми песме. Народне песме које пева Коштана носе у себи чежњу за лепотом, у њима је живот слободан од свих стега, пун радости и пустоловине, оне су уточиште од сивила прозаичне свакодневнице. Све су личности испуњене том чежњом, песма у овој драми представља својеврсну колективну опсесију, сличну опсесији еросом у другим његовим делима, нарочито у роману „Нечиста крв“.
Тај роман доноси суму Станковићевог приповедачког искуства и његовог познавања човека и света. Заснована као друштвена хроника родног града, „Нечиста крв“ прерасла је у изразит роман личности, психолошки утемељен, а да при томе није изгубила битних обележја друштвеног романа. То је, можда, јединствен случај у нашој књижевности да је постигнут пун склад између социолошке и психолошке мотивације. Лик необичне лепотице Софке, као и ликови других јунака романа, међу којима се издваја снажна личност газда Марка, Софкина свекра, осветљени су изнутра, психолошки или, чак, психоаналитички, фројдовски, али све што се с њима догађа мотивисано је социолошким чињеницама: историјом двеју породица које припадају разним сталежима, сукобом између старог и новог, између старих богаташа, чорбаџија, који бескрупулозну борбу за самоодржање прикривају господским понашањем, и нових богаташа, обично сељака који се спуштају у град, носећи у себи свежу крв, неистрошену енергију и рушилачку агресивност.
Други Станковићев роман, недовршени и постхумно објављени „Газда Младен“, јесте повест о судбини човека који је постао добровољна жртва дужности; просперитету породице он је жртвовао све, па и вољену жену. Уметнички је остварен друкчијим поступком од Нечисте крви. Све је у њему сажето, усмерено на оно што је главно, нема епизода ни дигресија, исказ је најчешће лапидаран, скоро епиграматичан, реченице понекад личе на формуле. Газда Младен делује, пре свега, целином, а Нечиста крв и обиљем драматичних ситуација, у којима извесни детаљи често прерастају у вишезначне симболе. У оба та романа и у читавом свом невеликом опусу Станковић је стваралац необичне, елементарне снаге, који је с великом муком налазио језички израз. Под навалом осећања и слика као да му се перо повија, реченица се заплиће и посрће, глас му постаје загрцнут, муцав, али то је „муцавост генија“ који је више од других наших писаца проникнуо у понорне дубине људског бића.
