Мирослав Миро Радојчић је био српски новинар, најпознатији као први и дугогогодишњи дописник Политике од 1945. године из Њујорка и Лондона. Рођен је 24. августа 1920. у Сарајеву, где је завршио Прву мушку гимназију, као најуспешнији ђак. На прагу Другог светског рата са породицом се доселио у Београд. Миро је био човек који је сву своју животну енергију посветио новинарству. Био је не само врхунски новинар него и изузетно леп човек, на чији су шарм у Лондону падале светске звезде. Увек је био шармантан, довитљив и сналажљив. За „Политику” је писао о убиству и сахрани председника Америке Џона Кенедија. Извештаји су оцењени као врхунски. Да је живот највећи мајстор ироније, показало се и овога пута – није присуствовао сахрани. Извештај је писао на броду уз виски, где је све на дванаест телевизора посматрао телевизијски пренос. „Смрт је тренутак, али и живот је тренутак. Написао сам ово кад сам једном заборавио пасош и нисам сео у авион, с којим је страшни минхенски удес доживео најславнији фудбалски тим Манчестер јунајтед. Било је то пре три деценије и зато ми се чини да све од онда живим на вересију. У позну јесен мога живота, понекад се тога сетим, али о самом одласку из живота много не размишљам. Најближа ми је иначе она незаборављена реч великана наше литературе Милоша Црњанског: „Смрти се не плашим али је презирем.” У ствари, када боље размислим, мени је до живота као таквог, јер свима нама је изгледа суђено да увек некако будемо на оној погрешној страни. Чак и кад смо са свог боравка на овој планети били успешни. Хемингвеј је своју генерацију назвао изгубљеном, али ја бих своју назвао изгужваном. После највећег ужаса овог света који ће се себе и стидети – ми из своје генерације једанпут смо били премлади, други пут престари, углавном никад мудри да и ми као и наши најбољи другови приспели као искључиви ослободиоци, да нешто више не дохватимо. Miroslav Radojčić, novinar „Politike“: „U novinarstvu je sve lako osim pisanja!“ Из овог садашњег животног доба све ми изгледа смешно, поготову када гледам неке своје вршњаке, па чак и старије од њих, како још желе да се наметну и један другог чак и уништи. С нешто животне мудрости коју сам кроз прохујало време стекао, да је све у животу неко велико настављање, да смрти и стварно нема и да смо вечни пролазници кроз живот, ипак повезујемо. Ја, на пример, мислим да побеђујем прекорног и доброг сина, који можда за свог животног века неће много постићи, али који ће својом добротом многима помоћи. Само нека доброта може спасити овај сулуди свет. Сад – опет на почетак – шта је живот и шта је смрт? Личе ми обоје на неко вечно смењивање и састајалиште, али хоћу да верујем да живот ипак побеђује, да је на свој начин у сталном обнављању стварно и бесмртан. Ко то може знати, сасвим знати. Одговор није ни знао највећи мудрац древне Хеладе Сократ, упамћен и по оној својој чувеној: „Ја знам да ништа не знам.”“ На Медицинском факултету стигао је до првог испита, а онда га је заувек повукао вртлог звани новинарство. Био је голман „Славије”, шаховски мајстор, београдски Дон Жуан с лептир машном у сивим временима. Први дописник „Политике” из Њујорка и Лондона. На аеродрому „Велике Јабуке” срео је Аву Гарднер, у свечаној ложи „Вимблдона” имао седиште са исписаним својим именом, најсентименталније писао о Милошу Милутиновићу. На срозавање своје професије никада није пристао. Победницима је веровао само у спорту. У Београд се доселио са породицом пред онај Други огромни рат из Сарајева, где је провео дечаштво, младост и стекао прво љубавно искуство. У граду на Миљацки завршио је Прву мушку гимназију и то као најуспешнији ђак. Онако висок, плавокос и плавоок, одмах је био запажен међу девојкама Белог града. На наговор родитеља уписао је Медицински факултет, али није мрднуо даље од првог испита. Почео је да пише у Политици као новинар-репортер већ средином 1945. Извештавао је са београдских улица и са радних акција у рушевинама осталим након рата, а у међувремену завршио Високу новинарско-дипломатску школу. Мирослав Радојчић је највећи део свог радног века провео у Њујорку и Лондону. У то време, још без телевизије, он и његови незаборавни текстови били су прозор српског новинског читалаштва ка Западу. О ововременом новинарству, нарочито оном претенциозно називаном аналитичким и истраживачким, знао је да каже: „Не постоји памет за новинарство. Постоји таленат, затим долази искуство. А једноме не могу да се начудим – ни мање земље ни више новина!” Није желео да се помири са „новим правилима игре”, до смрти, у првом месецу XXI века. Зато је, ваљда, као пензионер избегавао да и пролази поред зграде „Политике” у Македонској 29, бившој Поенкаревој, а камоли да у њу крочи. Тврдио је да није био љут, него, кад неко одради четрдесет година, нема више шта ту да тражи. Престао је да долази у чувене околне кафане „Грмеч”, „Липа” и „Шуматовац”. Познавао сам га готово три деценије. Обично смо се дружили у бифеу „Бриони” у Светогорској улици, бившој Иве Лоле Рибара. Ту су се окупљали предратни акционари и реакционари, молери, шофери, хауз-мајстори, професори факултета Раша Шапер и Васа Голубовић, те глумци Слободан Алигрудић и Петар Божовић. Улазећи у тај невелики простор, пун дима и опојног мириса алкохола, обраћао се присутнима: „Ето, Тито је ишао на Бријуне, а ја у ‘Брионе’.” Није желео да постане новинар. За све је био крив његов друг Божа Раденковић, већ раније примљен у Политику. Божа је инсистирао: „Миро, ти си лепо писао у школи, ’ајде, мајку му, да пишеш!” Онда су заједно ишли по Београду, писали о ранама и ожиљцима града, рушевинама осталим из рата. Нису гласно испољавали љубомору, али је она била присутна. Тај рани новинарски порив Радојчић је овако објашњавао: „Кад нешто напишете и ти и неко други, теби се чини да је оно друго боље. Не разумем више ово новинарство: сви се такмиче у самохвалисању, само ја, па ја…” У Политику је примљен на предлог луцидног уредника Добрице Кузмића. Епизода са Медицинским факултетом брзо је пала у заборав, на велико разочарање родитеља. Како се то обично каже, „ишли су му страни језици”, поготово англосаксонски. Тако се са ратних згаришта великог Белог града преселио се на докове Њујорка. У почетку није био много одушевљен. Ређали су се велики политички догађаји: избор Џона Фицџералда Кенедија за најмлађег председника САД, „Кубанска криза”, потом и атентат у Даласу! Холивуд, та „Света шума” са много лепих жена, глумица које је обожавао, био је далеко, у Калифорнији. Њему, који је био на гласу као као велики заводник, то није лако падало. А онда је уследило премештење у кишовити ити Лондон. Колико год је тврдио да је новинарство таленат и занат и нешто што треба волети, мрзео је онај његов део звани политичка догађања и анализе. У граду на Темзи упознао је Вимблдон и тенис, тај монденски спорт. У раној младости и сам се бавио спортом, „голманисао” (како је говорио) у сарајевском фудбалском клубу „Славија”. Касније је упознао велике голмане какви су били Срђан Мркушић и Владимир Беара. После једне важне утакмице репрезентације на чувеном „Вемблију”, одбране овог другог описао је као балет међу стативама. Играо је и шах, побеђивао, догурао до титуле мајсторског кандидата. Није се љутио када су га заустављали пролазници, поготово пензионери: „Госн’ Миро, ал’ сте ви лепо писали са ‘Вимблдона’!” Упамтио је победника на првом турниру са којег је извештавао. Био је то Бач Пети. Радојчића су фасцинирали атмосфера и победник. „Кад Бач удари рекетом лоптицу и она одлети високо у небо, као да остане негде тамо и никада се врати назад на терен”, описивао је Миро. Најсентименталније рубрике, по сопственом признању, писао је о спортистима (нарочито о фудбалеру Милошу Милутиновићу). Није постао почасни грађанин Лондона, али је у ложи на централном терену „Вимблдона” имао своју столицу на чијем је наслону било исписано: Мајро Радојчић. Миро је био велики циник. Када смо последњи пут од његовог стана у Булевару револуције, данашњем Краља Александра, ходали према бифеу „Бриони”, после оног бомбардовања Србије 1999, застао је и онако замишљен рекао: „Слушај, мали, не желим да пишем историју. То препуштам историчарима. Историју увек пишу победници. Ево, ови сада кажу да су победили, а на Космет ушли ови поражени. Вероватно то сада Американци изучавају на ‘Вест Поинту’ као неку доктрину.” Лепе жене су биле Мајрова опсесија. Једном приликом, на аеродрому у Њујорку, упознао је холивудску диву Аву Гарднер. „Била је толико маркантна да умало нисам ослепео”, причао је. „Али, постојала је једна божанственија, у Београду. Звала се Љубица Оташевић и била кошаркашица ‘Звезде’. Касније се удала у Италији за некаквог шофера и отишла у заборав.” „Ма, ми плави људи иначе изгледамо млађи од ових црномањастих. Тако је мени у пасошу било уписано да сам био рођен 1923. у Сарајеву. У ствари, рођен сам 1920. Тамо се петљало са оним црквеним књигама и испадох млађи него што по годинама јесам. Никада нисам пожелео да исправим грешку.” Умро је у Београду 14. јануара 2000. године. Једна од улица у Београду од 2020. године носи његово име. IZVOR: FB ROJALISTIČKI KLUB Broj Pregleda: 1.159