Многе новинске написе можете површно читати. Не морате! Можете игнорисати. Не морате! Можете пажљиво прочитати. Не морате!
Бити у праву, дакле, не значи да сте и у праву! Као што је случај и са другима, али то је друга страна једне исте медаље: разноликост у сличностима и сличности у разноликостима! То, дакле, није позив на истогласје, него право да „слободни ум“ размишља – слободно. Наравно, само промишљање о „слободном уму“ и слободи“ ограничено је правом да и други могу слободно да мисле, али у границама које подразумевају већ изнето становиште да је слобода размишљања (и писања) ограничена правом да и други имају ту привилегију моћи!
Иако, како с правом примећује једна новинарка, „нема на јавној сцени никога ко није спреман заклети се да је слобода мишљења и говора – светиња“, долазимо у једну занимљиву – и широко могуће постављену философску примисао о слободи и светињи као универзалној формули коју може да обликује само свет који се, по социолошко-философском схватању морала и људскости – може разумети као „збир слободних“, мислећих људи!
Неки прилози могу се читати и на другачији начин: као одбрана неодбрањеног! Управо, чини се, ту долазимо до кључног питања које тражи одгонетку: до које се мере једна тврдња може сматрати истином, а када прелази границе не само „лепог укуса“, него грубог памфлете, па и суштине бића кривичног дела.
Иако изгледа да се то лако може разазнати, ипак овако постављено право појединаца (и група) да свој став о некој личности или појави износе полазећи од „слободе мишљења“, може бити – споран!
Полазећи од давно изречене истине да нема – апсолутне истине, могло би се слободно закључити да на другој страни пола наших промишљања, нема ни апсолутне лажи! Шта је, у ствари, „апсолутна истина“, а шта „апсоултна лаж“? То питање, иако такође само по себи може бити спорно, дато површно и из више углова, нагони на почетно размишњање о вредности „ограничених слобода“ и праву на „(не)ограничено мишљење“. Ако је за нас тзв. „(не)ограничено мишење“ још неизречен став, оно није ничим ограничено, јер ми заправо и не знамо до које је границе неко искористио право на своје (не)ограничено мишљење! Тек када тако изнето промишљање буде саопштено, оно није више (не)ограничено мишљење, него закључак о некомо или нечему што је предмет, на пример, јавне расправе!
Дакле, слобода о суштини ствари, како примећује неименована новинарка, о „нашем“ и „њиховом дворишту“ није у томе да ли су једни или други у праву, него у којој је мери ослобођено право да се брани властито мишљење!
Долазимо до кључног закључка о слободи и ослобађању слободе! Ако бисмо прихватили тезу да је слобода увек – слободна (по језичкој јасноћи њене поруке), онда не би ни било потребе да буде ослобађана! Невоља је, међутим, у томе што слобода сама по себи није слобода, него наше промишљање о границама слободе!
Због тога би, чини се, било занимљиво тражити одговор на једноставно, али у исто време изузетно сложено питање о нашим (медијским) и другим слободама. То је почетак почетка слободног промишљања и о слободи као актуелној датости тренутка, али и о слободи као жељеном стању у неком другом, свакако будућем времену.
Данило Коцић, новинар
