Toпле људске приче слушао, своје записивао.
Оне су имале боју непролазне драме у драми.
Многа сећања нису преживела пролазно доба.
Све се претворило у утопију без почетка и краја.
И сам твој рукопис био нејасан за читање.
Као да га је неко други писао.
Тако је то када се жури кроз живот.
И када се истовремено посвршава више послова.
Стрепња је било твоја једина извесност.
И када ниси морао превише да стрепиш!
Покушао, ниси успео све да сакријеш.
Твоје друго лице било јаче од првог.
Као да си у изломљеном огледалу.
Видео, ту се преламају невидљиве сенке.
За свој живот понекад се мало питао.
У времену без времена, био неиспаван.
У доба када ништа није вредно памћења, стао.
И то је оставило неизбрисиве трагове на твоме лицу.
То је било опасно добро време, за тебе и за друге.
Изузетака је било само у привилегованим круговима.
Био усамљеник градских четврти.
То се, нажалост, деценијама није дешавало.
У твом животу владали су повишени тонови.
Поштовао своје време као скитница.
Ниси знао где ће сутра бити нова адреса.
Само повремено имао поштовање према себи.
И само повремено разумео себе у бескрају.
Ниси хтео да будеш у туђим новим ципелама.
Излизане су боље стајале.
Осећаш неку неописиву топлину.
То је била нека врста двобоја: сам против себе!
Горчина је ту, невоље су око тебе.
Све је спремно да један нестане за сва времена.
За тебе је то било исто: ти или ти!
То је био тренутак да се ругаш себи.
И овој подвали у којој није било уживања.
Само отпора без посебног смисла, са јасним крајем.
„То је болно уживање!“ – казао себи.
Изненадио се наметнутој мисли, негде прочитаној.
Ненадано дошла у пределе твоје тишине.
То те нагонило да попијеш коју чашу вина више.
Данима ниси пио, сада се чини лековитим.
Или да запалиш најјефтинију затурену цигарету.
Стоји као опомена над твојим животом.
Неухватљив за нова сазнања.
Позукло гледао у далеке пределе.
Учинило се: залутао си у непознату шуму.
Из ње не можеш да изађеш без паса луталица.
Или неког мештанина коме су познати сви мириси.
Таква увиђавност случаја ретко се дешава.
Свако се нада да ће се помолити спасење.
Да долази као сенка после великог невремена.
Још као сасвим млад, молили да идеш на славе.
На рођендане, свадбе и друге свечаности.
Јело се и пило преко сваке мере.
Није те нимало интересовало.
Ту навику преносио до овог посусталог доба.
Твоји школски другари, у почетку се томе чудили.
Оговарали уз збуњујући осмех, невољно и одлучно.
То их је натерао да задрже своју припремљену мисао.
Махали рукама у знак поздрава.
И ишли на те досадне, дуге прославе.
Сусрети су смишљени намерно, због шеге.
Да људи попамте, бар по нечему, свој живот.
Касније све више био уверен да су у праву.
Ипак, остао упоран: свечаности не посећујеш.
Друге су приче биле сахране.
Тада ниси био нимало равнодушан.
Смрт је страшна бољка и велика тишина.
Ремети је само поврема кукњава најближих.
И говори, често дуги, ако их има.
И пића и јела припремљена за ту прилику.
Умирања су свакодневна појава у завичају.
Зближавала су људе, рођаке, комшије.
И до тада посвађалу браћу због неког метра земље.
Смрт није нова нада; она је нека врста новога рачуна.
Он мора да се испише за сва времена.
Као последње слово заметнуте реченица.
У почетку, схватао си је као страшан суд.
Како су године пролазиле, све се променило.
Навикавао на ту врсту људске пролазности.
И мерио јутра само по томе ходу.
Смрт је недоумица људског трајања.
И тачка која се ставља иза сваколике биографије.
Смрти боље приличе хладни јесењи дани.
Њој сметају летње вруће и дуге зимске ноћи.
Твоји земљаци волели су да се то деси у јесен.
У дану без кише и ветра који долази са планине.
Многима се та намера остваривала.
Нажалост, за неке долазила је усред јулских жега.
И јануарске хладноће; ретко ко напушта дом.
Тада се сељци муче преко сваке мере.
Не могу да припреме место на запуштеном гробљу.
Смрт је побеђивала људске подвале.
Смрт је побеђивала опустеле пределе.
Смрт је побеђивала и застале речи и згубљене писма.
Била јача од свих авантура и нових писама.
И далеких, прижељкиваних и неостварених љубави.
Била је јача и од замагљених дана и дубоког снега.
Помахниталих река и града који је падао усред лета.
Поверовао си да неће заокупити наивна лица.
Младе жене, прелепе распуштенице и удовице.
И погнуте старце који се хвале да им је добро.
Она нагло устаје са свог затуреног места.
Из дубоке сенке, помоли се, обави задатак и нестане.
Смрт си доживљавао мирно, али и са стрепњом.
Као део живота који се једнога дана приводи крају.
Смрт не пита за протекле дане.
За живот младих или старијих.
Долази као прозукли зов, подмукло, чак без речи.
Долази без испитивања да измери снагу човека.
Који мора да оконча замршено клупко живота.
Смрт треба дочекати као наметнуту варијанту.
Као неку врсту властите мере.
Смрт је ту да преуреди живот.
Доживети дубоку старост знак је да вероватно касни.
Њене сенке надвиле се над људским лицем.
И пре самога рођења и сада чекају да се огласе.
Борба против смрти има смисла.
Ако се њен крај одлаже без ропца.
Без тешких болова и заборавности.
Ако је све то присутно, боље је да дође и пре рока.
Тегобни живот је нека врста опомене.
Уверава да је могао да буде и другачије уређен.
Због тога су код тебе била нормална размишљања.
О сумњама, клеветама, грубим гласовима и бунилу.
Све се повремено надвија као најтврђа реч.
Радозналост треба оставити свакоме.
Стрпљење је мудрост која доликује свим годинама.
Посебно времену када смрт долази.
Све варијанте смрти углавном су добро познат.
Пред сваком стоји велики знак питања као провалија.
Њој се не види крај, као да се обневидело.
Знао си људе који су се кладили: доживеће стоту.
Наредног јутра распростро се глас да су – умрли.
Било је и оних који су стално побољевали.
Молили да што пре нестану са овога света.
Доживели дугу, дубоку старост.
Тајна смрти и дуговечности није за клађење.
Неко помисли да ће проживети старост као деда.
Смрт се тада ушуња и све – изненади!
„Ко би рекао да је комшија умро!“ – говорили би.
Крстили се на сеоском гробљу и – ћутали!
Свима се чини: све се догађа по лошем сценарију.
Смрт показује да није увек тако.
Твој школски друг завршио живот док је певао.
О њему су касније говорили да је био весељак.
Смрт дочекао уз мерак и песму.
У тој причи уживао, посебно у самоћи.
Хтео да се руга том последњем крајичку трајања.
Тако је једна велика драма, смрт, записана.
И то не само као патња, него и као људска радост.
Пристојност пред доласком смрти се подразумева.
Ни ти, ни остали, нисте увек били такви.
У ствари, хтели сте да је мало мучите.
Хтели сте да а јој се подсмешите.
Да јој се ругате, свађате уз дерт и – ћутећи!
У наредном тренутку повели коло.
Ни далеке, занете мисли, нисте остављали на миру.
Хтео си да покажеш како је смрт уобичајна појава.
И да пред њом, смрћу, не треба занемети.
Долази када њен власник није ни свестан те немани.
Пре тога, могао да јој се кисело насмеши.
Да је посматра као незваног госта. И крај!
Смрт, као и људско трајање, замагли очи.
Руке задрхте, лице пребледи.
И после неколико тренутака настаје – тишина.
Тада се ни глас не може разазнати.
Умирање спремно за одлазак.
Дошло доба за чин велике драме.
Коме се није догодило да не сања сопствену смрт?
Коме се то није десило, не говори искрено!?
Дах понестаје и само се чују неки далеки шумови.
И гласови непознатих људи који прогањају.
После тако кошмарног сна, нема више спавања.
Само се рађа жеља да се таква слика не понови.
Нажалост, сличних, ужасних снова, било напретек.
Тада ненајављено, али силовито, јавља се реч.
Она зна често да доприча све.
Зна да заврши повесну, да не каже ништа: судбина!
Ниси могао да разазнаш њено значење.
Тешко разумљива реч уденула се у људско трајање.
Лукаво исказан глас даје смисао дана.
Њиме, нажалост, не можеш да објасниш ништа!
Судбина је део људске доброте и стрпљења.
Зна да се простре преко свих међа.
Зна да покаже поштење и неморал.
Бахатост, сиромаштво, али и раскош.
Зна да те превари као најотменија варалица.
Њоме објашавао и долазак ненадане смрти.
Њоме тумачио рођења и венчања.
И пут у далеки свет, који је деловао изазовно.
Тумачио неуспешне авантуре.
Тумачио промену расположења и времена.
И све што живот чини тако надменим и ништавим.
Судбином тумачио и своју повремену наивност.
Ненамерне грешке које си правио у дугом животу.
Стрнапутице, ћутљивост, умор и несећање.
Ледене зимске ноћи у оскудној одећи.
Губитак памћења и незбежни крај.
У таквом стању, живот је део наметнуте судбине.
Нескривеног замотуљка и огледала.
У њему и око њега виде се све промене на лицу.
Још као дечак разумео ту повесму речи.
Њоме као дечак објашњавао потмули страх.
Касније те прогања читавог живота.
Најпре страх од пролазности, због болести.
И коначно због неизбежног доласка другог трајања.
Она је тумачена као слика изабране судбине.
Ниси је бирао; наметнула се као лоше време.
И као подмукла болест која долази у свако доба.
Све, тумачио једноставним разлозима: судбина!
Том кованицом објашњавао осећај очаја.
Због наметнутог стида и изнемоглих година.
Због заборавности и сиротињског живота.
Због непрепознавања свога отупелог гласа.
И бесмисла речи у времену заборава.
Заденута кованица тумачила долазак ноћи.
Тада ниједна изговорена реч ништа не значи.
Тада неће никуда сама допрети.
Ако се то и деси, људи се праве да су глуви.
И наставиће пут како су пре тога наумили.
Тренутак очаја није сазнање да је судбина наметнута.
Судбина је део унапред датог дана трајања.
Тада долази тренутак великог очаја.
Не вреди се тиме бавити, побољева се.
То је варијанта на коју се мало може утицати.
Страх је део твојих истрошених дана.
Тумачио си то стање наметнутом судбином.
И питао: „Да ли сам бржи од страха или од ње!“
Укратко, да ли уопште има смисла расправљати.
Да ли има смисла говорити у времену тишине.
То су теме које нису за обичне смртнике.
У том размишљању, покушавао си све.
Покушао да победиш све забране.
Оштре погледе и наметнута искушења.
Дирљиве речи измамиле преостале сузе.
Подругљиво смејао себи и свомо гласу.
Гледао дрвећа; повијала се под налетима ветра.
Изгледало да ће свакога тренутка доћи до несреће.
Тада се одједном учинило како је све пролазно.
Одвија се по тачно одређеном реду.
Твоја слабашно тело на то више не може да утиче.
У знаку судбина и твоја повремена заборавност.
И страх који те раније остављао без сна.
И промукли и подругљиви гласови из таме.
Долазили су из даљине као подмукла непогода.
Успео си да распознаш снагу свога поноса.
Да осетиш ширину својих неизговорених мисли.
И спремао да кажеш последње речи.
Лековиту реч као једину молитву пред спавање.
Заћутао у себи како би, ваљда, дошао до новог даха.
Нових, заборављених гласова, заденутог безгласја.
И проклетог размишљања како је све пролазно.
Само остаје она, судбина, која води до – смрти!
Судбина је знала да испреда и лепе тренутке.
И срећне дане детињства и младости.
Дружења у затуреним, али пријатним кафанама.
И сусрете са лепим девојкама из других крајева.
Оне су показивале заносну мекоћу гласа.
Диван поглед голубице и осмех отмености.
Твоја нада није увек била изневерена.
Ретко се појављивала, углавном у младости.
Била је нека врста сламке спаса на узбурканом мору.
Била је довољна да дођеш до времена.
У доба када се подвлачи последња црта.
Тада, опомињао себе, све је ненаметљиво опасно.
Најчешће ниси схватао смисао живота.
И оно што се на први поглед може разумети.
Остаје тихи пој који се меша са жалосним страхом.
Негде далеко, када је залазило сунце, долази одјек.
Припрема се нови пролаз времена наде.
Пред наметнутом судбином, све је чудно.
Смех постаје спасоносна формула дана.
За тренутак поништава безизлаз.
И неизбежни тренутак претећег ништавила и смрти.
Тада човеку преостаје да се руга.
Због онога што је било непознато.
Због онога што је страно, а опет довољно видљиво.
И због онога што ће ускоро ненајављено доћи.
Живот је тако постао једна увертира сна и јаве.
Нека врста недовршеног концерта.
Свако тада живот компонује по своме науму.
Ти си неуки композитор и певач.
Ипак, добро си проживео протекло време.
Други, бољи композитори, углавном, су пропадали.
Судбина се катакд поигра талентованим људима.
Увиђавни, бистре нарави, постали су маргиналци.
%
Потрудио сам се да опишем твој живот.
Сиромашни, нестални; вредан памћења.
У том писању било је наивних дешавања.
И болног трагања да све буде у знаку ведрих дана.
Пролећних јутра и расцветалих башти.
Препуног воћњака крај твоје старе куће коју памтиш.
Била је твоја заштитница давно записаних успомена.
Сада, као старац, препричаваш их другима.
Укратко, било је слика које су лековите.
Било и догађаја које смо заједно заборавили.
Упамтили смо, наши животи, нису нешто посебно.
За сваког остаје нека лепа песма.
Остаје сетна мелодија; да се и смејемо и плачемо.
Повремено каснио да испуним своја надања.
Скривену лепоту налазио у тренуцима ћутања.
У интервалима самоће и одсјају далеких звезда.
Лице љубави било је шифра свих твојих жеља.
Одавно, са завичајног узвишења, видео други свет.
У Дневнику успомена записао неколико прича.
Из старачких дана присећаш се као у измаглици.
Оне су, ти најлепши тренуци, обележили трајње!
Написах ово о теби и знам једино сада, и заувек:
„Заслужио си бољег писца!“