Skoči na sadržaj

Danilo Kocić, pisac: „Beleška za samoću“, priča

Danilo Kocić, pisac: „Beleška za samoću“, priča

Loading

Све речено није увек све. И у тренуцима највећe радости, изложени смо „пустошима живота“ за које се тешко налази лека и скровишта. Наше срце није престало да тугује, чак и у времену које би требало оставити за сећање, а најведрије песме ме подсећају на планине у којима више нема туговања, ни трага од живота!

У брдима су многи проналазили своје ново родно место. Пролазе вихори и заборав. Волим далеке пределе сопственог духа; тугујем због ненадано најављених дана жалости.

Загонетке живота траже ново одгонетање као и свака интимна драма. Сви тражимо излаз из властите тескобе. Галамимо у леденој тишини. Мислимо да смо привремено. Вратићемо се некада и некуд трагајући за својим рођењем! Шта сам и шта стварно могу!? И када се све сврши многи остају у недоумици. Оно што сте сањали не постоји. Још је остало само сећање и кошмар. И језик који мучи и узнемирава!

Истина понекад цинично звучи. Долазе дани са дугим, тешким маглама! Бити нешто, то је судбина. Постати ништа, није у нашој моћи. Путујемо кроз време, не кроз простор, и остављамо многе нетакнуте тајне. Често говорим онима који нису говорили, зашто нису говорили!? Можда су нам још потребније „белешке за једну самоћу“. Мислим да постанем незнанац самоме себи. Моје богатство је и мој ужас. Речи могу да говоре истину, али речи су и магија. Обично се не разумемо, или се бар не разумемо довољно. На тај начин, нисам онај исти, онај који сам мислио да јесам и постајем неко други кога не познајем. У томе је функција речи; да каже каткад и оно што је било у позадини мисли. Зато понекад треба изабрати унутрашњи мир пун страсти и успомена.

Осећам да сам вечно омађијан непознатим, неодређеним и далеким са обрисима који нису нигде. Не плашим се страха од мноштва различитих гласова, као што се не бојим ситних грешака које могу једино да доведу до губитка ситних улога!

Данас почињем да лутам између магле и висова. Јер, питам се, шта су то мала, забачена места? Моје планинско Забрђе није затурено; ја стално живим у њему, физички или у сећањима. Ту сам сусретао људе који не знају своје мисли да сређују у тишини, у игри јутарњих сенки на сањивим прозорима и скривеној клупи на којој су заборавили своју тугу. Можда би поново требало да се враћамо малим стварима, тамо где је сваки почетак и крај, тамо где су први извори наших песама и наших суза!

Руке мојих комшија траже тишину, своје сенке као да осећају како се наше време озбиљно накашљало, јер се једва види траг изгубљен у мраку. Дојавили су да смо залутали, а ми смо покушали да грлимо бескрај, да трагамо за светом доброте и поштења. Давно смо схватили да је љубав јача од смрти. Ужасно се око мене догађају промене, сем година. Старим!

Ћутим. И остало је ћутање!

У самоћи, под жалосном врбом, прелиставам сажети преглед свога трајања. Постајем лутајући продавац неке далеке магле и повременог пристизања месечине.

Откоси сећања су пали. Ћутим да не бих заћутао! Завладала је тишина. Планове одлажен за друго време, сада ме пустите да се мало исплачем!

Данило Коцић: „Опроштајни концерт“, збирка прича

 

Ostavite odgovor

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading