Ниси лоше описао мој и наше животе. Суочио сам се са прошлошћу. Са тајнама и заверама. Од речи, до речи препричавао снове. Проналазио тајне у својим и туђим очима. Скривене приче повремено ме изненадиле. Сазнао о нијансама забрањених порока. О сумњивим лицима и бољем животу. О сведоцима времена и пролазним јутрима. Имао прилике да упознам сличности истих боја. Распознао мирисе земље у завичају. Видео срушене мостове после силних киша. У даљини разазнао звук бубљева. Налазио нове рецепте за игре спаса. Повремено каснио да испуним своја надања. Скривену лепоту налазио у тренуцима ћутања. У интервалима самоће. И одсјају далеких звезда. Лице љубави било је шифра свих мојих жеља. Са завичајног узвишења видео други свет. Danilo Kocić – Književni ogledi i hrestomatija, Leskovac, 2025. Записао си о мени истиниту причу трајања. „Волео си њу као изабрану лепоту. Млада, лепа, заносна, божји дар. Био си млад и жедан кише. Једном си прибележио туђу мисао о лепоти. Допала ти се, јер је освојила твој простор жудње Где је љубав према лепоти, ту почиње уметност! Тада си више него касније схватио смисао младости. Тада си разумео значај пролазних авантура. И тада си најбоље уписао бесмисао умирања. Разумео сам, макар повремено, оно друго време. Било је притајених ноћи и ветрова као опомена. Често сам стајао без иједне речи. Нисам мисли о времену које се котрља. Није било сећања на кровове детињства. И није било невештом руком урађених цртежа. Сат са сеоске школе одавно је заразно ћутао. Остао је без гласа и једне сказаљке. То је била избледела слика прохујалог доба. Све је мирисало на тугу и боје које не препознајем. Видео сам упрошћене тренутке дана. Гледао старински намештај који је бележио време. И чуо свој промикли глас у планини. Дуге кишне дане памтим као сагорелу свећу. Док из прозуклог сећања израња траг прошлости. И лебди између мене и провалије као сенка дана. Повремено видео дотеран свет. Када су славе. Умирања. И свадбе. Тада моје невино лице нагло израста. Схватио сам колико је живот дубока провалија. Колико је окамењен као највећа опомена. И колико слободан као везани пас. Тада понајбоље препознајем своје уплашене очи. Придајем неким догађајима значај великих празника. Недељне дане памтио сам по породичном ручку. Тада сам био сажаљиво миран и озбиљан. Нисам хтео да изгледам сумњичав и неваспитан. Веровао сам у време будућих нада. У дане који се чекају као светла мајска јутра. У песме које славе победу. И приче стараца које су лековите. Догађало се да сажаљиво презирем себе. Неповерљиво сам озбиљан. И, нарочито у младости, био ненадано сумњичав. Осећао сам се као рањено псето које цвили. У огледалу тога трептаја видео сам често страх. Препознавао уплашене и сиромашне горштаке. И све то чувао као највећу тајну детињства. Невешт у ћутању, говорио сам себи у браду. Повремено ме посматрали уз забринут осмех. Одговарао сам тугаљиво, али самоуверено. Истина је далеко, али се назире! Тешио сам се незнањем других, око мене. Опет ћутао и тако говорио! У таквом стању, писао сам сладуњава писма. Касније, смејао сам се невештом рукопису. Мислио сам да је спас у пијанству. Нисам упао у ту замку живота! Усамљен, повремено сам тумачио своју несрећу. Уморан од лутања још у детињству. Гледао туђе, непознате пределе. У своју слику нисам сигуран. Око мене су биле разне непогоде. Бол! Страх! Ужас! Фијукао је ветар и падао снег, али се нисам бојао. Био јачи од летњег пљуска. У лепоти невремена видео друго лице. Своје очи нисам препознавао. Нагнут над понором таме, бежао у пролазност. Тражио оно друго време. Време пре истине, ако је уопште има! И време пре сваког времена страха. Ишао завичајном кривудавом реком. Друга обала била далеко, зарасла у коров. Бацио камен, да проверим туђе заседе. Гледао у небо које је претило немиром. Тада сам личио на уплашену срну. Очи биле замагљене од несталних речи. Био сам друга сенка своје сенке. Нисам имао храбрости да се радујем истини. Из страха. Опет из страха. Из непозваних крајева.Свугде и одједном, стизали су непожељни гласови. И да су били знани, тешко бих разабрао смисао. Старачке речи нису препознавале нове гласове. Тада сам схватио: човек другог доба је други човек! Из дана у дан, смешим се отсутно. Глас ми је пресечен и тугаљив. Хтео бих, не могу да заплачем. Не могу да изговорим ниједну реч. Не могу да пожелим ни капи воде. Поразило ме време. Глас није могао поново да изда, одавно се то десило. У очима сам приметио неспокој. И сумњу. И лажан поглед, као кроз маглу. Све је стало, као да се ништа није десило. Ни поглед, ни глас, ни сузе! Нема ничега. Не личим ни својој слици из овог доба. Не могу да се сетим ни младалачког трајања. Једино је добро што не распознајем појмове. Ни мржњу. Ни бол. Ни време. Као да сам странац у недођији. Као да сам на пустари. И као да сам необријан, зарастатао у несећање. Покушавам да пронађем макар распукли глас. Не успевам, немоћан да остварим оствариво. Данима лежим без погледа у небо. Неухваљив за своју мисао. Не чујем ни шумове протеклих дана. Не сећам се властитих превара. И успомена које нестају у магли. Само примећујем сенке свога тела. Несталне су, као да су утваре. Не могу да их зауставим иако трчим. Тада ми сину мисао као провиђење. Нема сигурнијег пута од смрти. Долази као похабана реч. Као застао, мукли глас у планини. И као прича којој нема краја. Тако настаје нови живот наде. Као да сам га одавно познавао. Као да сам са њим водио дуге приче. И као да сада видим његово друго лице. Време је било нестално, препуно изазова. Учинило ме се да не води никуда. То је та превара која ме стално пратила. Сви заврше онако како не би желели! Живот постаје давно прочитана књига. Љуља се као звоно са сеоске цркве. Моје родно село, нема ни цркву, ни звона. Само су око мене пролазна времена. Бол. Страх. Радост, тек неколико трена! Празне очи, без суза. Осећам повремено мирис врелог млека. Долази ниоткуд као издата мисао. То је та записана, потиснута успомена детињства. Варљи бескрај. Изненадна тишина. И речи које изговарам, а немају значења. Нагло долази месечина, мутних облака нема. У тој ноћи прозуклог ћутања, радознали сам сведок. У глави осећам умор, као да вране галаме. Волео бих да припадам некој другој магли. Неком другом времену. И неком другом простору. Због прекинутог сећања. Због несталности мојих година. И због изненадно препекле тишине која много боли. Сада ни сагорала ватра више ме не узнемирава. Осећам се као ожеднели косач у планини. Жалостан. Уплашен. Немоћан. Обузет унутрашњом мржњом што постојим. Личим на огладнелог просјака. Нико том човеку без наде не да ништа. Моли, али не вреди. Стиди се због људске глупости и сиромаштва. Осећа као да је на тренутак сишао са планине. Плаши га пуста ноћ, без звезда. Киша прети да једној, дода нову муку. Тада личим на усамљено дрво са брисаног простора. Окружен нејасним светом тајни. Окружен напуклим камењем људских мука. И покидане одломке сећања на заборављене године. Очи су ми уморне од напорног дисања. Рука застале у покрету због несна. Загледан у себе ка да се и не препознајем. Одједном, све се преокренуло, као по наређењу. Од радости, гутам своје дисање. Примећујем само њу и њене дивне очи. У њима препознајем боју тамне ораховине. Иако не говоре, распознајем по погледу срећу. Речи некада могу да нестану, али и да кажу све. Не бојим се страха од било каквог сведочења. Помало осећам као да нестајем у забране сећања. У мојим очима има и наде и очаја. У њима се скрива цела моја неисписана биографија. Нисам господарио ни временом, ни својим причама због слабог памћења, слабог вида и депресије, која ме сламала у годинама поцепаних ципела. Једино, знам да идем незнаним путевима, док сам у себи слушам зов погребне музике и покушавам да пронађем неко залутало спасење. То је било моје нестварно огледало самоће, моја слика света који је био непознат и моја слика неке далеке светлсти од које тражим одговор на питања која још нисам поставио. Ово није нимало узбудљива, аутобиографска прича-роман о мојој залуталој личности, о времену које се повремено раскомотило, о одрастању, о настанку неких нових нада, о страхотама живота и пролазним авантурама које су ме натерале да мислим о безизлазу. Давно сам сазнао да је једна од формула старења „проклето одустајање од једне по једне навике“. Само понекада, у тој деоници моје тишине, осећао сам потребу да „ослободим причалицу који је чучао у мени“. Тада сам мање, много мање, него у годинама одрастања, размишљао о усамљености, старењу и смислу људског живота. Ко је имао навику да живи удобно, срећник је, али, бар у моме окружењу, таквих је било премало. То је привилегија које је дата појединцима. Ипак, када неки људи остваре све, или готово све, нису задовољни до краја; уверавају себе да су заслужили више. Мисле да то није био комплетан живот и да би га требало поновити, али у другачијој варијанти, са мање бола. У годинама истрошеног трајања заносио сам се како би било најбоље да причам тихо, готово без гласа, јер сам уверавао себе да ћу тако најдаље отићи и да ће ме сабеседници боље разумети. Тада би ми се чинило да моје приче нису безличне, да имају своју обојену слику трајања и друго лице мога првога лица. Тако сам могао и да будем путник без пртљага, или бар сувишног терета. Нисам припадао људима новог доба иако сам део те стварности. Ово време подсећало ме да је прошло оно што је било добро за памћење и прави повод да се части поднапито друштво у затуреној провинцијској кафани или на скрајнутој железничкој станици, која је одавно зарасла у коров. То је повремено позорница која је видљива другима, јер смо сви знали да се живот одвија далеко од тог видокруга, најчешће иза кулиса које су спремна да сакрију сваку тајну и наметну нову врсту изненађења. Сетио сам се Кафкиног стиха: „Ако си промашио живот у овом уклетом граду, промашио си цео свет.“ Људи из мога окружења нису били пророци, ни свеци; више несрећници или скитнице којима је било довољно да се негде склоне од невремена и зиме. Имао сам среће да будем нешто мања скитница од већине и нешто мање сиромашан од оних које сам познавао у старој униформи. % Живот нам често, као и поезија, нуди свет стишане, непретенциозне мудрости и ироније, брижљиво биране и упечатљиве слике. Неке ствари најинтезивније утичу на нас када их прихватама тако што их негирамо. Због тога ми се чини више него тачним мишљење једног писца да „уметност прозе почиње када престане прича“. Сталним лутањем по прошлости, у пределе мог детињства, све гласније потврђујем истину о вечитом проклетству човека сукобљеног са властитом судбином. Питао сам, такође као други песник, при летошњој шетњи мојим Забрђем, када ћу се затурити одвијање тог глувонемог филма који се зове – гола пролазност! Једно је оно што мислимо да смо, или шта хоћемо да будемо, а сасвим друго што стварно говоре наши животи. Искусни сабеседници кажу да, ако се нађеш у невољи, можеш да рачунаш на разумевање и помоћ само оних људи који се налазе у сличној ситуацији! Људи који буду поспане слуге и узнемиравају свемоћне господаре морају унапред да знају шта их чека. Јер, накнадне истине су болне и треба их се клонити. Много пута се показало да људи више воле лажи од истине, да су им потребна чуда, нада и вера. У мом родном селу све је накако слично, а док сам се једном смејао у кафани, питали смо се зашто то чиним. Оговорио сам самоуверено: Човек се смехом опрашта од своје прошлости! Моја сећања немају ни почетак, ни крај, моја сећања нису ни дневник, ни новинарство, а далеко су да буду део неке добре приче. Постоји стварост која тече. Исписујем луде године ране љубави и љубави које су се појавиле мимо моје воље. У животу се заиста не може урадити све, али се може урадити доста. Свако има памет за своје разлоге, али је данас потребно имати макар и мало памети и за туђе разлоге. Зато, негде сам и то прочитао, с времена на време тражим друге у себи и себе у другима! Људи се, природно, боје времена које пролази, живота који нестаје, ужасавају се старости и бране … Nastavi sa čitanjem Danilo Kocić, publicista: „Književni ogledi i hrestomatija“ (I-II), Leskovac, 2025.