Dаnilo Kocić, publicistа: “Nаjubаvа komšikа”, nа dijаlektu

Loading

НАЈУБАВА КОМШИКА (на лесковачком дијалекту)

„Батке, казује ми нешто ти’о, један д’н најмлађи брат од тетку. Ја га не разумем, па питујем:

„К’во збориш, неје ми јасно.“

Он ме гледа, па се чуди: „К’ко те нeје јасно к’д оратим нашински, заинатија с’м се, оћу да се женим.“

Одговориjа с’м му, к’о да с’м млого бесан и нешто наслућуваја: „Куј ти брани, пал’ жени се!“

„Батке, а’л ја оћу да се женим одма с’с онуј нашу најубаву комшику што је гиздава к’о паун, пева к’о славуј и мирише к’о најубавa ружa у твој двор!“

Ја, ко да га не разбирам шта збори па викам да понови што је оратија, а он замутавеја к’о да је болан, кобајаги не разбира шта му казујем.

„К’д је т’кој, ја ћу нешто да ти казујем“, подвикну.

Т’д, он увређен, па ће умилно: „Чекај, батке, да ја прво завршим орату још с’м неколко речови да ти казујем!“

„Нећу више да те слушам, брате, за д’н’с је зборење доста било!“

Наљути се, залупија с’м голема врата и изађо на двор да одморим главу од муку!

И т’д си мислејем онакој љут ко рис. Д’л му оној најубава комшика нешто казала и’л с’м уврнуја у моју празну лејку. Т’д се зарекну: „Она мора моја да бидне макар једну ноћ па нека громови падали по цел’ д’н.“

После д’н, два, три, беше, чини ми се такој, ене га он’ј мој брат од тетку поново код мене. Ниште не збори, умудрија се и уплашија ал’ видим да је нешто наумија да казује: „Бате, стварно ћу се женим овој јесен с’с оној нашу најубаву комшику и да те замолим старејко да ми биднеш!“

Т’д што ме с’м гром не удари повика колко ме глас носија: „Бегај, бегај, бегај, да те не утепам, тој сам си девојче од’двно бегендисаја!“

Он ме гледа, не дише, ће умре: „Ал’, батке, оно ми једно збори к’д смо се синоћке видели под шимшир, с’м за мене ‘оће да се уда!“

„Бегај, бегај, бегај да те моје очи несу виделе.Од д’нас несмо браћа за цел’ живот, запамти! Ако те још јед’н пут чујем да за туј девојку оратиш големи џеман ће бидне, ће се прича за цел’ век!“

Од т’д брата не видо више потикаја се негде у бел’ свет. Ал’ ни онуј најубаву комшику више не видо у њен бел’ дом!

Мен’ остаде да ћутим, од муке да умрем. Што овој направисмо брат и ја, па боље да се за њег удала,  ал’ касно беше за кајање!

Вика си на ову лејку луду, бар кроз плот с’м могаја да је гледам. Т’кој си збори и д’нс, и сутра ћу и сваки д’н, док не чу да се удала за неког слепца.

     %

Век прође, с’м сам у таткову и моју пусту кућу. Пушим цигару за цигару, и д’н и ноћ, ракију пијем од к’д чујем први петлови док не дође т’мнина и не заспијем к’ко да с’м умреја. Тугујем, најубава комшика само ми на с’н дооди онакој гиздава ко паун, пева ми к’о славуј и мирише к’о најубавa ружa у наш двор.

Другу несам ни тражија, ни погледаја. Шта ће ми, к’д с’м само њум волеја. И т’кој волим и да умрем у с’н с њума. Дал’ ћи ми се испуни т’ј наум, питујем се док пушим и пијем ракију и мислим на мој тужан живот који прође а к’о да с’м се јуче родија и пораснуја, видеја и заволеја најубаву комшику, гиздаву к’о паун, која је певала к’о славуј и мирисала, мирисала, мирисала к’о најубава ружа на мој двор!

Recommended For You

About the Author: Danilo Kocić

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading