Седели смо у центру села. Са погледом на задружни дом који мирише на потрошено време. Тврди камен те опомиње. Загубила се мисао. Ти се уозбиљио. Спреман да се пењеш на врх планине. Она зна да запрети усред летње непогоде.
Чујем ти мисао, пријатељу!
Учинило ти се да видиш придошлицу. Занемело од самоће! Може да буде још болније! Погледао у правцу непознатог. У крајичку око препознао друга. Било је то доба када се писала коса танка.
Чини ми се да си ти, Јоване!
И мени се тако учинило!
Фала, богу, да и то можемо!
Устао са тврдог камена. Кренуо у загрљај старини. Руке се једва среле на пола пута.
Како смо, јаране!
Како је доба, могло је да буде и горе!
Знам, а питам колико да нешто паметно кажем!
Онда си показао оком на други камен. Јован сео нехајно, као да се чуди. Учинило ти се као да си домаћин. Поређане клупе и тврди камен бројили су године.
Први пут си овде био незнано када!
Када и ниси знао шта ти се десило!
Ни ја, вала!
Као да је било пре оног потопа!
Јес, вала!
Време се стрмоглавило!
Гледаш ти њега, он тебе.
Не знате како да наставите започето ћутање. Ненадано се искотрља нова реч. Као да се одавно припремала да нестане. Опет, питаш, реда ради. Мило ти што је он ту. И бесан као да су те изуједале осе. Ту си, где ниси био пола века!
Како је прошао живот! – пита.
Као да га није било!
То се и мени чини!
И опет немо говорење, настала вечна тишина. Као да неко моли да не прекидају далеко дозивање.
– Милевкеее! Еј, Милевкеее! Милевкеее!
Гледам Јована, као да тражим одговор.
То моја мајка!
?
Отац се спрема на пут!
Помислих на најгоре.
Добро си мислио!
?
Одвно само његове очи говоре. Немамо никога да нам преведе шта казују! Тада си схватио оно што те чека. Ускоро!
Пре уласка у село, свратио до гробља. Обрасло у немар! Једва пронашао своје место. Прекрстио! Заплакао! Занемео! Свеће ниси имао. Опростиће стари! Молим. И поново се крстим! Одлазим. Са гробља. Утучен! Као да сам сусрео непознату слику! Размишљаш, док крећеш да видиш. Да видиш, свој давно заборављени дом. Бојиш се да те неће саплети та нова боја невољника. Ионако преостало мало времена за говорење. За утеху, у томе ниси једини. Ако утехе уопште може бити.
Сустижу године трајне пролазности. Питао је где сам свих ових година.
У Београду. Два сата вожње од Теразија!
Гледа те испитивачки.
Зар је Београд толико велико село!
Тако је лепше да се каже.
Говоре и они који живе у Кладову или Јагодини.
Насмејао се кисело.
Теби је остало да допричаш неку нову згоду. Али, глас је застао. Мисао никако да се присети шта је то толико важно. Хтео си да поправиш лоше расположење. Он исприча нешто што ме развесели:
Мог деду, напунио 82. годину, питали: „Колико ти је година, деда.“ Одговарао кроз шеретски осмех: „Још осамнаест до стоте!“
Баш се лепо досетио. Тако изгледа, преостало је још доста недеља! Ниси знао да испричаш неку сличну згоду. Уморио те повратак. Плашиш се да све што је било оде дођавола. И да не добије непробојну паучину.
Слушао заповест која није знала шта да ти саветује. Гледао си облаке. Прогнозирао да ће бити оно што се некада десило.
Невреме ће доћи! – каза он.
Код нас никада није ни пролазило! – додао си.
Насмејасмо се сневесело! Није баш тако. Хтедосмо да кажемо. Знали смо да је то неистина. Све наше истине биле су измишљене. Тако се лакше живело. Погледах Јована, испитивачи: „Да наручим гајбу пива!“
?
Лакше је тако него замарати продавца!
Ма, да идемо у кафану које нема у нашем селу!
То ти је много боља идеја! – казао си.
Продавац, теби непознати младић, донесе гајбу.
Изнео је из фрижидера!
?
Родио се син, прво мушко у породици!
Двориште претворисмо у кафану! Пили смо док нисмо знали да је већ свануло. Тако се ради када се сусретну мисли после пола века. И када се слави рођендан првог сина. Гајбе нисмо бројали. Математика нам је, ионако, лоша страна живота. Због ње све се своди на неколико бројева. И наду да ће их бити мало више. Преоте ти од себе за себе. То је било једино што је преостало. Док се живот потпуно не истањи!
Радовао те долазак. Био си тужан што се то десило пола века касније. Као да си заборавио завичај. У даљини, стално мислио на житна поља. Мислио и на ливаде у мајским данима. И на веселе девојачке песме.
Дошло је време заборава сопствених мисли. И зато те теши исечак из живота у позним година. Немаш где да се сакријеш од сопствене слике. Давно избледела од дугог трајања. Цена твога полаког нестајања је премала. То је вечита прича. Понављање није нимало оригинално. Сада ти остаје да се радујеш малим стварима. И тренуцима који буде наду. Ако ти је уопште потребна и ако нешто значи. Постао си записничар свога дана. Довољно да ти живот не буде потпуно заборављен. Ствараш своју теорују изгубљених илузија. Чини се да више не можеш да мислиш. Тај лажни оквир твога трајања очекујеш да нестане.
У завичају си. А то је лековито за крај који је неминован! Замрачило се, иако је сунце високо изнад планине. Твоје очи не виде ништа. Само осећаш сузе. Плачеш, а не плачеш. То је та бољка која код тебе не пролази.
Видиш оца на зиду. Мајка је поред њега! Обоје те гледају, уз осмех. Добро је, док је тако! – говорио си ћутањем. Загонетка остаје: када си стигао, зашто и како!?
Мобилни звони као да је болестан!
?
Одговараш непознанцу. Не знаш шта те пита. Једино чујеш себе како говориш потврдно.
