Данило Б. КОЦИЋ: НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО – ЖИВОТ И МИСАО (критички осврт – хрестоматија и коментари).
Рад објављујем поводом двадесет година од смрти Николаја Тимченка.
Данило Коцић, новинар: Николај Тимченко – живот и мисао, Лесковац 2024.
У ЗАТАМЉЕНОМ стваралачком времену, Николај Тимченко, његов живот и рад у граду коме је поклонио готово сву стваралачку енергију, док није кренуо у просторе без повратка, био је на маргини стваралачког гласа. Званичници, који су по природи свога задужења, били „власници живота малих људи“, о Тимченку су говорили, углавном, из вежбаонице удбашких записивача.
- Свестан тренутка у којем је живео и стварао, Николај Тимченко клонио се „дневне политикe завичајног круга“ и посветио књижевно-филозофском стваралаштву, али је и ту, што је, у време „громогласне тишине“, могло и да се очекује, по мерилима „политичких моћника“ , био предмет најгрубљих фалсифката и напада. Готово свакога тренутка претила је опасност не само да престане књижевно-филозофска стваралачка радионица овог несумљиво једног од најобразованијих људи родног краја и далеко од завичаја, него прерано утихне сваки стваралачки корак.
- Николај Тимчено је највећи део радне биографије исписивао у лесковачком недељнику Наша реч, али се, по властитом схватању новинарског заната. није сматрао представником „седме силе“. Као несумљиви зналац језика, Тимченко је био лектор, али његови савременици, попут новинара Љубише Динчића, оцењују да је то радио лако, без неког посебног напрезања и – невољно!
- Колико је у једном тренутку било угрожено Тимчеково ствараштво, чак у „лекторском ради“, показује давно обзнањена истина да му је ускраћивано писање о тзв. „озбиљним темама“. Додељен му је „сектор“ спорта и потписивао се – инцијалима!
- У његовим свакодневним забелешкама, које су својеврсна хроника „времена зла“, записивао је, уз нескривени бунт, али и иронични тон, да је био спреман на сваку врсту борбе како би очувао оно што му је најважније – људско достанство!
- Одавно је познато да је „званичницима лесковачког удбашког подземља“ Тимченко био „трн у оку“, а један од разлога је и његово писање и уређивање часописа Наше стварање у коме је, што је у засенку његовог рада, објавио доста прилога о лесковачких ствараоцима.
- Николаја Тимченка је због јасних ставова објављиваних у најугледнијим часописима о раду „великих писаца“ и „прворазредних критичара“ био такође често на мети „београдске књижевне чаршије.“
- Иако је био изузетно образован и одлично информисан о савременом стваралаштву свога доба, Тимченко је за живота објавио само неколико дела, а готово коплетан списак његовог рада у Библиографија Николаја Тимченка, рад Дејана Вукићевића, обухвата 1161 рад и 62 текста о његовој личности и раду и та књига била је један од извора Драгани Бедов за писање докторске дисертације одбрањене на Филозфском факултету Новосадског универзитета. Реч је, неспорно, о изузетном раду вредног сваке врсте поштовања, а она је, такође објавила и посебну књигу о Николају Тимченку која је део Задужбина Николаја Тимченка.
- У „малим срединама“, у унутрашњости, а по томе Лесковац није изузетак, свако ко на било који начин ремети „устаљени поредак“ био је маргинализован или, што је случај са Тимчеком, посматран кроз диоптрију већ поменутог „удбашког аршина фалсификоване стварности“.
- Он је, међутим, са задивљујом упорношћу, додуше са болом који је носио у себи, отворено износио ставове о Лесковцу, родном гради, и људима из врха политичке пирамиде.
- Ако бисмо преузели превелику слободу, закључили бисмо да је Николај Тимченко време свога живљења схватио као човек коме је унапред предодређено да, самим пореклом и вансеријским образовањем, бескомприсним ставовима, буде унапред на листи непријатеља и – прецртаних стваралаца.
- У првом плану Тимченкове стваралачке радионице убрајају се прилози из најугледнијих српских часописа, понајпре о делу Иве Андрића, Милоша Црњанског, Васка Попе, Миодрага Павловића, Станислава Виневара, Добрице Ћосића, Борислава Михајловића Михиза, Зорана Мишића, Слободана Јовановића и Мирослава Крлеже – што се може видети „као на отвореној страници“ мајсторски урађене публикације о Николају Тимченку, „Естетика и етика књижевне речи – мисао Николаја Тимченка о српској књижевности двадесетог века“, рад др Драгане Бедов писан на основу њене изузетне докторске дисерације, али и раду Психологија књижевне логорологије: руске и српске теме (прир. Драгана Бедов), Лесковац 2014. године.
- Некако у другом плану су Тимчекови јасно приказана дела лесковачких писаца о чему сам опширно писао у мојим студијама (хрестоматијама) Лесковачки писци – трагови и трагања и Лесковачки писци и њихово доба.
- Николај Тимчено је био један од оних стваралаца чије сам образовање и радове изузетно ценио и велики су део моје породичне библиотеке.
- Била је велика привилегија и част да управо Тимченко буде рецензент моја два романа (Изабрани живот и Изабрана тишана, чије су одабране странице, као фељтон, у петнестак настака, објављене у листу Политика у којој сам провео готово тридесет година новинарског ангажовања.
- Уколико не би било превише лично и нескромно, као новинар, дописник из Лесковца, најутицајнијег и најстаријег дневника (иако награђиван за бројне прилоге), нашао сам се на ветрометини после „чувене Осме седнице“ и имао ту част да, мимо моје воље, Раднички савет, чијем сам раду присуствовао, донесе одлука о тзв. споразумном раскиду радног односа иако на то нисам пристао. Остајем без посла, али успео сам да као правник – без адвокатске помоћи – победим Политику и враћен сам на старо радно место. То је био повод да објавио и посебну књигу („Како сам победио „Политику“).
- Као и Тимченка, и мене су, дакле, прогањали тзв. политички моћнци, људи (углавном) из полуписменог свете који су се клели у комунизам, али нису знали правилно да изговоре ни Марксово презиме! Оцењено је да сам „рушио политичко јединство у ОК СКС Лесковца и тако нанео велику штету и партији и граду. Наравно, била је то лаж, али тзв. моћницима, било је свето правило додворавање Слободану Милошевићу и његових сатрапима.
- Николај Тимчено би, засигурно, био и даље маргинализован као велики уметник писане речи да није формирана Задужбина која носи његово име.
- Присетимо се: У Лесковцу је 19. маја 2006. године у Камерној сали Лесковачког културног центра (у 19 сати) представљена Задужбина Николај Тимченко, а од 2008. одржавају се Дани Николај Тимченко и додељује награда Николај Тимченко – за најбоље дело из науке о књижевности.[1]
[1] Колико нам је познато, ово је прва задужбина једног познатог критичара, есејисте и филозофа на југу Србије. У позиву новинарима, уз обавештење, послато је и писмо следеће садржине: Поштовани! Част нам је да Вам представимо Задужбину значајног српског књижевног критичара, есејисте и философског писца Николаја Тимченка (1934-2004). Задужбина ће, на основама српској кутурној јавности познатог дела, затим књижевне оставштине и, такође, духовнога зрачења личности Николаја Тимченка, настојати да се изгради у установу од важности за укупан будући развој културнога, пре свега књижевног живота Лесковца и Србије. Задужбину смо основали с циљем: да чува, опише и публикује рукописни фонд Николаја Тимченка; да при лесковачкој Народној библиотеци оформи Легат ,,Николај Тимченко’’; да успостави и одржава књижевну манифестацију ,,Дани Николаја Тимченка’’; да оснује годишњу Награду ,,Николај Тимченко’’ за најбоље есејистичко дело српских аутора; да подстиче и афирмише рад младих књижевних и културних прегалаца; да организује систематско проучавање стваралаштва Николаја Тимченка и других лесковачких писаца… Задужбином ће руководити Управни одбор у саставу: мр Јован Пејчић, књижевни критичар из Београда (председник), др Горан Максимовић, историчар књижевности из Ниша, Мирослав Цера Михаиловић, песник из Врања, мр Јелена Мушицки, професор француског из Париза, др Срђан Марковић, историчар уметности из Лесковца, Слободан Костић Коста, правник из Лесковца и Предраг Стајић, политиколог из Лесковца (секретар задужбине). Те вечери, о оснивању, програмским циљевима и деловању Задужбине говорили су Ружица Тимченко, супруга Николаја Тимченка, за коју је речено да је доживотни почасни председник Задужбине и најзаслужнија за њено оснивање, мр Јован Пејчић и Предраг Стајић. Исте вечери, представљена је и постхумно објављена књига Николаја Тимченка ,,Фрацуске белешке’’ (Књижевна заједница Бора Станковић, Врање и Задужбина Николај Тимченко); О књизи су говорили др Сунчица Денић, приређивач и Мирослав Цера Михаиловић, извршни издавач.
[1] Јован Пејчић, излагање на промоцији о делу Књижевност и догма Николаја Тимченка одржаној 12. јануара 2007. године у ЛКЦ, Помак, бр. 37-38, стр. 4.
