У самоћи сам налазио спасење. Пред страхом губим памћење. Далека путовања воде у бесмртност и вечиту тишину. Старе разгледнице најбоље описују нашу тугу. Живот читам кроз безброј суза. Гавранови су прекрили небо као обележене године. Померам унапред сказаљку на сату, штимујем време. Недостаје ми смислено доба. Смехом се опраштам од своје прошлости. Време, ма колико брзо текло и мимо наше воље, не успева да однесе све наше забораве. Нека тешка тишина лежи над мојом прошлошћу. Живот је и згуснути збир времена који се противи забораву. Огледала су од старости пожутела. Понекад ми се чини да моја туга траје сувише дуго. Да бисмо били по својој мери требало би да доживимо осећај другачијег бојења дана. Ветрови сустижу наше сенке док се не затуре у времену туге.
Живот често сазнајем мање из приче него из прећуткивања. Сви имамо неке далеке мостове и чудесну, громогласну, љуту тишину. Живот и оно што после следи је само задато проклетство.
Можда је пристигло време да се изврши попис свих наших привида. Често говоримо о онима који нису говорили зашто нису говорили. Део мога живота је и мој ужас. Бирам мир пун страсти и успомена.
Волим пријатеље с којима ћу ћутати. Наше време је истекло. Остаје тихи, сетни отпоздрав и одлазак у заборав!
