ЛЕСКОВАЦ – Дејан Ђорђевић, познати професор и књижевник, добитник бројних признања, аутор запажених књиге (неке преведене на више језика), на свом ФБ профило повремено објављује занимљиве приче под насловом „Из писма Радоју Домановићу“, некадашем професору Гимназије Лесковац, коју је похађао и Дејан Ђорђевић. Прочитајте ово „Писмо…“ Лековито је!
%
ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ: ИЗ ПИСМА РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ
***
Замислите, мој Радоје, чега се ја све сећам!? О чему све ја размишљам.!? Ко сам ја да преиспитујем ствари, ставове… Лесковачка гимназија 1987/88. година.
Наша разредна, специфична по много чему, па и по гестовима које је чинила у многим приликама, улази у учионицу са каранфилом у руци и као из топа: „Драги П.М., честитам ти чланство у Савезу комуниста!“ Младић, тј. мој друг из одељења, иде јој у сусрет и преузима чланску књижицу и каранфил, црвени. Као да овог тренутка посматрам тај призор. Збуњени, не реагујемо. Она аплаудира громогласно, на шта нагони и нас. Која част, помислила је већина! Али, чекај, па то са чланством више губи смисао!? Чему онда мој предлог дела по избору ученика, наслови попут „Ножа“, “ Људи с четири прста“, „Књиге о Милутину“… Чиме нас то „заводи“ професор књижевности кад уважава све те предлоге? А тек професор филозофије, који на једном од часова изговара чувену реченицу: „Некада је команда у борбама гласила: „За мном!“ Онда су дошли људи из шуме и променили у: „Напред!“. Можда је то један од разлога што нас данас има само неколико милиона. Шта мислите?
Хаос, читав хаос у глави. Тај час, ти минути, тај гест.
Неколико година касније , испод старе крушке, поред старе куће, испричам то свом деди, иначе, учеснику и једном од страдалника на Сремском фронту четрдесет и четврте. Познато, каже он! Било је таквих примера. Народ лута од мила до недрага. То би било исто да сам ја тих година отишао у четнике. Све је већ било решено, ослобођење на видику, нови систем, ново време.
Морам да признам, ни тада, а ни данас, све ово ми није баш најјасније. Како то да људи не виде неке ствари, не ослушкују, не промишљају? Какви су то људи? Ко их плаши, збуњује, обмањује, или сами на све то пристају!?
Ко зна, можда смо сви ми по мало ЗАРОБЉЕНИ УМОВИ. А и ко ми је крив кад све и свашта читам и о свему и свашта размишљам.
Пре неки дан сазнам да је једа мој школски друг постао члан Српске напредне странке.
Твој паланчанин!