Odlomak iz priče „Kiše donose ljubav.“ „Zašto se zatvara nebo onda kada su polja žedna“
Ništa od onoga čemu su ga knjige učile. Iz dana u dan uveravao se mladić da je zemlja žedna a narod gladan. Oči su gledale samo u ono što u srcu raste, nisu marile za veće i dalje.
Doseti se mladić. Hajde da pitam starog mlinara i uputi se kao seoskom potočiću koji je skoro presišio. Ispod starog hrasta sedeo je stari mlinar i oštrio kosu. Mladić se zaustavi, nazva mlinaru Boga i sede naspram njega.
– Teško vreme, starče!
– Težak nam je i život, ali ga živimo, odgovori starac.
– Dugo nije bilo kiše, a i nema naznake da će skoro.
– Bilo je i gorih vremena, ali su ljudi bili bolji.
Starac je i dalje oštrio kosu. Ne prekidajući radnju, samo bi krajičkom oka pogledao mladića i mimikom glave povremeno ukazivao da ga sluša. Oblaci nad njihovim glavama u jednom mahu počeše da se sabijaju i ujedinjuju u zajedničko belo i crno.
– Star sam, progovori mlinar. Bliži se kraj. Bez poroda sam i nemam kome da ostavim ovu vodenicu u nasledstvo, a to je jedino što ostaje posle mene. Mnogo toga sam preturio preko svoje glave. Ratovi, nemaština, bolesti. Selo je pusto i jadno. Svi su se odselili, otišli za boljim životom, pa se pitam, gde je taj bolji život, da i ja tamo odem, je li sinovče!?
– Ne bih znao. Ako se nebo otvori, možda i bude sreće, jer kiše donose zemlji ljubav….
