Дејан Ђорђевић, професор, песник и књижевни критичар. Песма (Призренско-јужноморавски дијалекат): ГЛЕДА ТАТКО СИНА ПА СЕ РАЗМИШЉУЈЕ
%
Призренско-јужноморавски дијалекат
ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ: ГЛЕДА ТАТКО СИНА ПА СЕ РАЗМИШЉУЈЕ
Цел д’н спије, ич абер не дава
Учен човек ал му је бадава
Боље да је неписмен остаја
Б’рем би се за нешто ватаја.
Погледни га , ко вол се понаша
Све се плашим да крв неје наша
„Абре жено, не ли га украде
На другога не ли се подаде!?“
Овој, људи, не с’м ја правија
Овој ми је неки потурија
Дете треба на татка да личи
А и татко с дете да се дичи.
Ћерка ни се родила по вољу
Не тражимо ни лепшу ни бољу
Ајде мушко и усрамо краци
П’л викаше: Тој да се побаци!
Решимо се и сабрамо паре
Ће идемо одма по врачаре
Да заврше тајно туј работу
Па нека је на нашу греоту.
Изеде ме туј покојна мајка
Она спречи, сумљива вој снајка
Снег паднуја, не мож да се оди
Размашимо, ај нека се роди!
И роди се, добро, фала Богу
Добар беше, да улим не могу
Кад порасну и постаде јачи
Људи моји, све се изопачи.
За женидбу нејће ни да чује
Педесета, он си још момкује
Изгледа ми чека неку „даму“
Најбоље је да брже мараму.
Моје беше, с’д с’м остареја
Ал ко млад с’м цели свет прошеја
Волеја с’м жене и каване
И што викав: Тој ће ми остане!
И кућу с’м нову направија
Овуј ћерку комплет с’м скрасија
Унуци с’м фини дочекаја
И од сина тој с’м се надаја.
После мене, нек буде што буде
Овој реко, па нека ми суде
„Човек неје куј своје не воли
Сопроштење, ми смо га уболи!
