Димитрија Мита Теокаревић (Лесковац, 1850 – Лесковац, 20. август 1931) био је народни посланик и председник лесковачке општине, поборник и зачетник текстилне индустрије, први пословни човек код кога се јавила идеја о производњи домаћег гајтана.
Литература и извори:
Данило Коцић: Лесковачки писци и њихово доба, Лесковац, 2021.
Д. Коцић: Лесковачки писци – трагови и трагања, I
Д. Коцић: Лесковачки писци – трагови и трагања, II
Знамените личности, ФБ страница града Лесковца
Град Лесковац – званична страница: о в д е :
Знамените личности Лесковца и околине, Википедија
Димитрије Мита Теокаревић, Википедија
Димитрије Мита Теокаревић (Лесковац, 1850 — Лесковац[1] 20. август 1931), био је народни посланик и председник лесковачке Општине, поборник и зачетник текстилне индустрије, први пословни човек код кога се јавила идеја о производњи домаћег гајтана.
Биографија
Рођен у сиромашној породици. Почео је да ради од 9. године као слуга. Као младић био је неписмен. Да би поправио своје имовно стање завршио је школу код лесковачког учитеља Ча-Мита.[2] Са 14 година је почео да ради код чорбаџије Антонија Тонке Поповића усвајајући тајне трговања бугарским гајтанима и фризовима, стекао први капитал и постао пашеног свога газде.
Око 1870/71 постао је ортак са Јованом Стаменковићем и за годину дана приновио још 150 дуката. После је почео да ради самостално, да купује и продаје ужарију, шајак, гајтан, конац за шивење, боје и паприку и да, као и ранијих година, путује, овог пута својим послом. О самосталној изради гајтана Мита је, као и остали, почео да мисли кад је у Србији заведена царина на гајтан. Године 1884 он учествује у оснивању првог лесковачког предузећа за производњу гајтана, а 1896 у оснивању прве лесковачке фабрике вунених тканина у којој ће као ортак остати све до 1920. Те године, он је из ње иступио и на име свог дела добио ону првобитну фабрику гајтана у Вучју и 16 милиона динара на име обавезница од ратне штете.
Тај новац је његовим синовима, школованим стручњацима, послужило за оснивање Параћинске фабрике вунених тканина под фирмом Владе Теокаревића и комп. (1920).[3] Митин средњи син Лазар, основао је у Вучју модерну фабрику вунених тканина (1934). Његови синови Владимир, Лазар и Славко били су главне личности текстилне индустрије у периоду између два светска рата.[3]
Његова удовица Василија – Вана, после смрти свога мужа, као трајно сећање на њега оставила је Вучју објекат непроценљиве и непролазне вредности – цркву Рођења Светог Јована Крститеља. Била је срећна да погоди једно дубоко расположење овог краја старе Дубочице, како је у то време писала Политика.[4][5]
Референце
- ^ Политика & 22. 8. 1931, стр. 7.
- ^ Димитријевић 2015.
- ^ Врати се на:а б Радосављевић 2010, стр. 4.
- ^ „Димитрије – Мита Теокаревић”. Архивирано из оригинала 03. 12. 2013. г. Приступљено 6. 4. 2014.
- ^ (Нова ктиторка из Немањине Дубочице („Политика“, 11. јул 1938)
Извори
- Д. Трајковић, Историја лесковачке индустрије до Другог светског рата(Београд, 1961)
- С. Димитријевић, Почеци модернизације Лесковачке привреде, Лесковац, Народни музеј Лесковца
- Димитријевић, Небојша (2015). Лесковац 101 6000 п.н.е.—1945. год. (PDF). Лесковац. ISBN 978-86-919265-0-2. Приступљено 6. 4. 2019.
- Радосављевић, Србобран (2010). „Знаменити Параћинци – О породици Теокаревић – власницима и оснивачима фабрике штофа у Параћину” (PDF). Параћинац. Удружење Параћинаца и пријатеља Параћина. 13. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 08. 2017. г. Приступљено 6. 4. 2019.
- Миленовић, Миломир; Јован, Тановић, ур. (22. 8. 1931). „Нови министри”. Политика. Београд. 6363: 7. Архивирано из оригинала 02. 02. 2021. г. Приступљено 6. 3. 2019.
Види још:
НАПОМЕНА:
Овај садржај део је пројекта који је суфинансирао Град Лесковац.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
