Subota, 2. novembar 2024. godine.
Danas je dan žalosti u Srbiji zbog pogibije četrnaest ljudi nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu.
To je tragičan povod da se zapitam ima li kraja našem propadanju i da se setim knjige neobičnog naslova „Zašto narodi propadaju?“
Knjigu je kod nas objavila izdavačka kuća „Clio“ 2014. godine, a radi se o delu uglednih američkih ekonomista Darona Ačemoglua i Džejmsa Robinsona.
U pitanju je istraživanje o tome kako se političke institucije formiraju i kako utiču na ekonomiju i prosperitet naroda.
Kada je Daron Adžemoglu, Jermenin iz Turske, otišao u Veliku Britaniju da studira ekonomiju, brzo je shvatio da nijedan predmet ne obrađuje politička pitanja.
Nakon što je sa 25 godina odbranio doktorat na Londonskoj školi ekonomije, dobio je mesto docenta na prestižnom MIT univerzitetu u Americi, ali je upozoren da mešanje politike i ekonomije nije dobrodošlo.
Međutim, nastavio je istraživanja u tom pravcu.
Autori tragaju za odgovorom na jedno od najvažnijih pitanja današnjice, a to je zašto neke nacije, poput Norveške, napreduju, dok druge, poput Malija, propadaju.
Ačemoglu i Robinson polaze od pretpostavke da je nacionalni ekonomski uspeh direktno povezan s političkim sistemom države.
Koristeći obilje praktičnih primera, autori obrazlažu stav da je politika daleko važnija od geografije, prirodnih resursa i kulture, kao i da je sloboda ono što donosi prosperitet.
Nakon petnaest godina istraživanja predstavili su izuzetna istorijska svedočanstva iz perioda Rimskog carstva, majanskih gradova-država, srednjovekovne Venecije, Sovjetskog Saveza, Latinske Amerike, Engleske, Evrope, Sjedinjenih Država i Afrike, na osnovu kojih grade novu teoriju političke ekonomije.
“Nema ničeg prirodnog u postojanju tridesetostrukih, četrdesetostrukih ili pedesetostrukih razlika u prihodu po glavi stanovnika različitih naroda u globalizovanom, povezanom svetu”, izjavio je Daron Adžemoglu.
Osnovna ideja u knjizi je da za prosperitet nisu presudni kultura, geografija ili prirodni resusri već politika koju usmeravaju institucije.
Ova dvojica ekonomista pokazala su da je pokretač ekonomije politika, a da je demokratski sistem ono što vodi zajedničkom prosperitetu.
Njihov zaključak bi se mogao predstaviti formulom:
nedemokratske institucije =>
velika politička nejednakost =>
velika ekonomska nejednakost =>
siromaštvo naroda.
Oni tvrde da su različite vrste kolonizacionih politika stvorile različite skupove institucija.
Sa jedne strane, evropske sile su uspostavile „autokratske države“, navodeći kao primer belgijsku kolonizacije Konga.
Njihove institucije nisu uvele mnogo zaštite privatne svojine, niti su obezbedile proveru i ravnotežu protiv vladine eksproprijacije.
„U stvari, glavna svrha autokratske države bila je da prenese što veći deo resursa kolonije na kolonizatora uz minimalno ulaganje“, navode autori.
Vučićeva Srbija i Rio Tinto? Da, to je ta matrica.
Sa druge strane, mnogi Evropljani su se nastanili u brojnim kolonijama, pokušali da preslikaju evropske demokratske institucije, sa velikim naglaskom na privatnom vlasništvu i kontrolama vlasti.
Primer su: Amerika, Kanada, Australija i Novi Zeland.
Od mogućnosti zasnivanja naselja zavisilo je koja od ove dve strategije kolonizacije će biti primenjena, zaključuju autori.
Kolonijalna država i institucije su nastavile da postoje i nakon što su kolonije stekle nezavisnost.
Ovakvo objašnjenje globalne nejednakosti, koje u prvi plan stavlja politiku, predstavlja svojevrstan odgovor teorijama koje su u središnje mesto stavljale geografske, kulturološke i druge faktore.
Ukratko, zemlje čije političke institucije (ustav, pravni sistem, raspodela moći između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, regulatorna tela) imaju istoriju demokratičnosti, takođe imaju više šanse da razviju jake ekonomske institucije i budu uspešne.
Demokratske institucije štite imovinska prava širokih slojeva društva, a ne samo elite,
ne dozvoljavaju neopravdano otuđenje imovine i omogućavaju svim građanima da učestvuju u ekonomskim odnosima, kako bi ostvarili profit.
A gde je tu Srbija i šta se dešava s nama?
A šta će tek biti sa nama?
Da li će u nekoj sličnoj knjizi za sto godina Srbija biti primer propasti na kome će se učiti nove generacije u nekim drugim zemljama?
Od nas zavisi da li ćemo usvojiti mudrost ovih naučnika i preokrenuti svoju SNS sudbinu.
Daron Ačemoglu, Džejms Robinson i njihov kolega Sajmon Džonson dobitnici su ovogodišnje Nobelove nagrade za ekonomiju.
%
