LESKOVAC – Evropska ortopedska asocijacija svakog juna organizuje svoje kongrese.
Termin se ne bira slučajno, jer je upravo juna dan najduži i vreme najprijatnije, a ni mesto jer su uvek u pitanju najlepši evropski gradovi.
Ortopedi su svuda isti. Vole da uživaju.
Prvi kongres te vrste kome sam prisustvovao bio je održan 2007 u Firenci, gradu koji me je svojim geografskim položajem podsetio na Leskovac: jedno brdo veličine našeg Hisara, ravnica i jedna reka nešto veća od naše Veternice.
Tu počinje i završava se svaka sličnost.
Otputovao sam zahvaljujući našem Mići, dr Miroslavu Veličkoviću, načelniku ortopedije.
Iz nekog razloga je mene izabrao za saputnika i obezbedio mi sponzora.
Bili smo i cimeri u hotelskoj sobi.
Bio je to početak mojih godišnjih hadžiluka. Jednom inficiran lepotom putovanja nastavio sam da to činim i dalje. Neki put sam, neki put sa porodicom.
Juna 2015-te kongres je bio u Pragu. Otputovao sam bez Miće, on je već putovao u taj grad pa nije bio mnogo zainteresovan.
Nakon Praga putovao sam sam po Nemačkoj. Spavao sam po hostelima prisećajući se studentskih dana i podmladjujući se.
Bio sam u Drezdenu kada sam primio poruku iz Srbije:
Mića je umro!
Pešice sam besciljno lutao nepoznatim gradom cele noći. U jednom trenutku sam se izgubio. Vratio sam se u hostel pred zoru.
Nisam mogao da se saberem i prihvatim istinu.
Bila je to smrt prijatelja za koga sam podsvesno verovao da je neuništiv, svemoguć i besmrtan i sa kojim nisam stigao da se oprostim ni da se dovoljno ispričam. Ortopedija je izgubila polovinu svoje snage.
Miroslav je sa mnom delio isto mišljenje o odlasku sa ovoga sveta. Bilo je pitanja za koja smo zauzimali suprotne stavove, ali u ovoj stvari smo se samo on i ja slagali do detalja.
Govorio je: “Hoću da umrem na nogama, u brazdi, na njivi.”
Umreti kao vojnik u jurišu, ne nakon dugotrajnog bolovanja u postelji. Otići u prisustvu najužeg kruga porodice, skromno, dostojanstveno.
I biti kremiran. Uz poštovanje Boga i ignorisanje kvazi običaja.
Pronicljivo uz humor reći suštinu traži posebnu vrstu inteligencije. Mića ju je posedovao.
Jednom prilikom se ljutio jer je neko mokre instrumente stavio u sterilizator umesto da ih najpre osuši da se na njima ne bi stvarao kamenac.
Pozvao je odmah glavnu sestru i naredio:
” Sestra, na ovaj zid ćete zalepiti papir sa naredjenjem!
Pod jedan – ZABRANJENO MOKRE INSTRUMENTE STAVLJATI U STERILIZATOR!
Pod dva – ZABRANJENO INSTRUMENTE KRASTI!”
Prošlo je tačno pet godina od tog juna 2015-te.
Teši me saznanje da je naš Miroslav sada na nekom lepšem mestu i da ćemo jednog dana ponovo svi biti zajedno! Osećam da nada mnom bdi njegov duh i da me bodri da budem manje utučen i bespomoćan.
Kao što me bodrio da hrabro pristupim ortopediji.
21. juna sam kao član civilne organizacije “Crta” bio kontrolor izbora.
SNS-ovi aktivisti su dežurali pred svakim biračkim mestom koje je imalo veliki broj upisanih birača i uticali su na glasače. Brzo su ukapirali trasu kretanja Crtinih kontrolora i ritam obilaska terena i dojavili gde treba.
Nisam uspeo da obezbedim ni jedan dokaz neregularnosti, a bilo ih je mnogo. Osećao sam se kao policajac koji stigne na lice mesta trenutak nakon što su se džeparoši razbežali. Trebalo ih je strpljivo čekati, motriti, snimati iz prikrajka, skupiti dokaze i podneti prigovore.
Umesto da ja snimim njih, jedan od njih je snimio mene kod biračkog mesta u osnovnoj školi “Trajko Stamenković”. Štaviše, moju sliku je objavio na svom facebook nalogu.
U pitanju je neki Vladimir Sinadinović. Kažu mi ljudi da je navodno neki direktor, negde. Ne znam čoveka. Poslao sam mu zahtev za prijateljstvo preko facebook-a, možda će ga prihvatiti? Nema razloga da strepi. Kada ga jednog dana budem upoznao uradiću mu isto što i komšiji koga je SNS bio zadužio da cepa obaveštenja Dubočice u srcu – zagrliću ga i oprostiću mu.
Mića je umro, a da mu se želja nije ostvarila.
Nije umro od bolesti. Umro je od tuge.
Od tuge za zemljom koju su stvarali najbolji, a uništili najgori.
Mi, preživeli, i dalje moramo da vodimo borbu koju je počeo.
Borbu za zabranu kradja: hirurških instrumenata, bicikli, izbora i svega ostalog. Pa i naših života.
Napomena:
Dr Aleksandar Rangelov, ortoped, zaposlen u Opštoj bolnici u Leskovcu, izuzetno je aktivan na društvenim mrežama i neprekidno upozorava na sve što život treba da bude mnogo lepši. Ovo je prilog objavljen na njegovom FB nalogu.