Тео је седео сам у свом дворишту, чекајући пријатеље. Врео летњи дан полако се повлачио, уступајући место лаганом поветарцу који се полагано поигравао са његовом танком, ланеном кошуљом. Ветрић је у таласима обавијао јарко љубичасто цвеће недалеко од његовог стола. У том плесу, који се тајно одигравао, цветови су поносито њихали своје латице, отпуштајући прелеп мирис који је опијао ноздрве.
На капији су се појавили Теови пријатељи, Ноа и Макс, видно расположени. Тео је устао угледавши своје најбоље пријатеље и пошао им у сусрет. Три другара потапшала су се по рамену, размењујући притом енергију поверења и подршке. Та врста пријатељске љубави обично је немушта и тиха. Неке везе су једноставно нераскидиве.
Сунце је већ падало, док је њихово расположење сваког часа расло. Испијали су хладно пиво, водећи жив и динамичан разговор. Улицом је одзвањао громки смех. Тео је, као и увек када мало попије, расипао шалу за шалом. Смејао се гласно као дете, загревајући атмосферу својим досеткама. Ноа и Макс су га увежбано пратили, без трунке напора. Као да се, вила радосница, у том чаробном троуглу пријатењства, опијала смехом, омамљена њиховим прелепим осмехом. Пријатењи су својим позитивним духом напајали њена искричава крила којим је лебдела око њих.
Сати су брзо прошли. Ноа и Макс су кренули кући. Тео их је испратио до капије, пратећи им погледом кораке док се нису изгубили у даљини. Вратио се до места где су седели, сместивши се поново у својој столици. Тишина је обгрлила Теа, прикрадајући му се полако, иза леђа. Тео се мало скупио од терета тишине и густе ноћи.
Из далека посматрано, на столици је седео дечак, скрушен и повијен, очајнички чекајући загрљај као симбол безграничне подршке и утехе. Само је седео тако, сам. Моменат се чинио предугачким. Тео је чекао некога или нешто.
Поветарац је одавно утихнуо. Цвеће се одавно успавало, себично чувајући своје опојне мирисе за неко друго чаробно вече.
Борећи се са својим мислима, Тео је посматрао своје руке. Опуштене немоћно у крилу. Опхрвала га је туга услед такве сцене немоћи. Тео је само тонуо у себе, у мрак, претварајући се у сенку.
Мисао! Тео се наједном прену. Мисао је та која покреће. Једна једина мисао спашава или уништава. Само треба имати снаге да се ум покрене. Та моћна, снажна и недокучива машина која је у нама и која ради за нас или против нас. Подигни главу – пришуња се крхки глас. Тео се мало исправи. Подигни главу! Мисао се јави, овај пут одважнија и гласна. Само подигни главу и погледај изнад себе!
Тео снажно удахну и усмери своје тамне зенице ка небу. Безброј сјајних, ватрених звезда украшавало је ведро, летње небо. Тео осети снагу бескрајне повезаности свога духа и Универзума. Све је око њега вришртало – Ниси сам! Сви смо једно и сви смо међусобно повезани. Твоје мисли, твоја осећања, део су нечег много већег и снажнијег. Ти си нечији свет, нечији сан. Ти си живот и љубав. Тео, ти си део целине!
И Тео се насмеши. До врага, звезде су у праву! – гласно рече. И подиже своје шаке, загледа се у своје прсте, обасјане месечевом светлошћу. Снажне, мушке шаке доброг човека.
Тео устаде да прошета пре спавања, док му је месец осветљавао пут. Звезде су му посипале виленски прах. А летњи поветарац је поново пробудио удремало цвеће, спремно да га попрска најбољим парфемом.
Те летње ноћи, сви су волели друштво доброг човека.
Др Наташа Димитријевић: БИОГРАФИЈА
Наташа Димитријевић рођена је 16. марта 1979. године у Лесковцу, где је завршила осмогодишње и гимназијско образовање. Дипломирала је на Економском факултету у Нишу 2004. године. На истом факултету 2010. године одбранила је магистарску тезу под називом „Значај друштвене одговорности предузећа у савременим условима пословања“. Докторат економских наука стекла је одбраном докторске дисертације 2016. године на тему „Пословна етика, друштвена одговорност и конкурентска предност предузећа”, на Факултету за финансије, банкарство и ревизију, Универзитета Браћа Карић у Београду.
Др Наташа Димитријевић тренутно је шеф рачуноводства у Прекршајном суду у Лесковцу. Од 2005. године ради у ОШ ’’Коста Стаменковић’’ у Лесковцу на рачуноводственим пословима. Након тога, запошљава се 2006. године у средњој Трговинско-туристичкој школи у Лесковцу, где обавља послове професора економске групе предмета. Од 2008. године ради у Регионалном гаранцијском фонду за јужну Србију где обавља функцију в.д. директора. Од 2009. године обавља послове сарадника директора за економска питања у Агенцији за локално економски развој у Лесковцу.
Похађала је 2010. Универзитет социјалдемократије (UNISD), у организацији Центара за студије социјалне демократије и Fondacije Friedrich Ebert Stiftung. Током 2012. године учествовала је у образовном програму „Управљање пројектним циклусом у пројектима финансираним од стране ЕУ“, Београдске отворене школе. Теме са ових студија су уско повезане са етиком и друштвено одговорним пословањем.
Ангажована је у оквиру USAID пројекта за реформу судства као члан радне групе за Приступ суду. У оквиру овог пројекта учествовала је на студијском путовању у Америци на тему управљања судском администрацијом. Такође, учесница је студијског путовања у Брижу (Белгији) у оквиру пројекта Speak European – Канцеларије за европске интеграције, при чему је три недеље похађала наставу о Европској Унију на Европском Колеџу.
Наташа Димитријевић удата је и мајка двоје деце.
