Hibernacija – Kada bi neko stariji krenuo pričom ’’U naše vreme…’’, moj bi se mozak odmah pobunio. Navukao bi teške, mračne zastore, pokunjeno bi se povlačio u stanje hibernacije. Dakle, takve priče o vremenu davnom me uspavljuju. Kako to Kristali umeju da otpevaju ’’Sve što si video, više ne vredi…, Ustani, kreni…’’.
Ne vredi, zaista. Ispričane su stare priče. Više puta. Kritikovana je vlast. Više puta. Preneraženo su se komentarisali današnji tinejdžeri. Više puta. Sve smo priče raspleli i ponovo zapleli. Jedno smo se složili. Da nije dobro. Rat u Ukrajini, galopirajuće poskupljenje, moralna kriza, duhovni očaj, sveprisutna ljudska zloba, radne organizacije, obrazovanje, zdravstvo. Koju god temu započneš, ne valja. Šuplje kao ljudski karakter. Pasje vreme, rekli bi ponovo stariji. Pasji život. I imali bi pravo.
Sve nam smeta. TV kanali (istina, samo bi glupak suprotno tvrdio), razvrat sistema svakojakog. Ekonomskog, socijalnog, obrazovno-vaspitnog. Ekološki je izgleda izašao iz mode, zajedno sa demokratijom. Deca nam polugola šetaju gradom. Helanke su postale školska uniforma. Savremena muzika, poput bojnog otrova, sve će nas kolektovno zatrovati. Ne trebaju nam ni tajni agenti, ni botovi, ni teorije zavere. Novokomponovana muzika nam je zadala svoj završni udarac. Kao Roki u jednom od svojih nebrojenih delova. Ritmički nam je prodrmala moždane vijuge, ostavivši ih trajno oštećenim.
Vrednosti su se urušile kao zgrade u Turskoj i Siriji. Maltene preko noći. Jesu li imale jake temelje? Da, vrednosti, za zgrade već znamo. Niko ih više ne oplakuje, samo oni stari koji ih dan-danas pominju u svojim pričama. U onim koje niko i ne sluša. Jer živi se brzo i nema se vremena. Nasilja je sve više, ne samo fizičkog, već i onog podmuklog, mentalnog. Od njega nema ko da nas odbrani. Sam se boriš kako znaš i umeš. Uvrštavaš u svoj odbrambeni sistem neke nove, savremene veštine preživljavanja.
Ignorisanje. Svega oko sebe i svakoga ko ti se približi. Jer sagledavanje suštine opasno nagriza zdrav razum. Povlačenje u sebe gde je najsigurnije, svakako i najusamljenije mesto za životarenje. A sve je više onih koji o svemu ćute.
Jer sve što si video, više ne vredi… A videli smo i slušali zaista prave stvari. Nas je muzika maestralno oblikovala. Probudila u nama život. Otpor. Bunt. Goreo je u nama neki prkos. Imali smo snagu da menjamo svet. Možda smo ga malčice i pokrenuli.
Deco draga, mlada. Šta vi vidite, koga vi slušate? Ne morate našim stopama. Našim putevima. Ali, gde su vaši koraci? Kuda vaš put vodi? Kakav otpor u vama živi? Čiji život vi živite dok stojite u mestu čekajući da odrastete. Čekajući da vam život prođe. Dok pevušite jezive stihove kičaste muzike. Savremene, jezive realnosti.
Dr Nataša Dimitrijević
