Касно познанство. Тог новембарског поподнева, Симеон је седео у башти кафића међу гомилом која је упијала преостале сунчане зраке, сада већ уигране јесени. Иако је било помало хладно, зраци који су продирали помало и до његових руку у џеповима, умели су да припитоме Симеонов помало интезивни, немирни дух. Пријала му је самоћа, понекад чини му се и превише. Тек толико да се помислим да можда тако не треба.
Људи су свуда около негде пролазили, журили. Укршатли једни другима путеве, одлазећи и долазећи у неким својим, само њима познатим крајњим дестинацијама. Посматрао их је тако Симеон без превелике заинтересованости. Као да је решио да пусти живот да око њега тромо тече, а да се њега не тиче. Да га не помера. Лутао му је поглед незаинтересовано, са једног краја улице на други. Сунце је брзо залазило, град је палагано навлачио сенке по крововима као поспано дете ципеле. И град и људи, свако је већ добро познавао и играо своју додељену животну улогу.
Новембарска ноћ се спуштала све до ножних прстију. Почеле су да се загревају уличне светиљке. Треперела је светлост иза прозорских оквира. Ту на тргу, испред њега, шепурила се импозантна зграда хотела. Ипак, као да у њој није било гостију. Тек овде-онде остала је осветљена нека просторија.
Оно што је Симеону привукло пажњу јесте Сенка која стоји крај прозора. Непомично је зурила, па можда баш у њега. Нису се померали ни Сенка ни он. Свет се око њих умарао и гасио док су њих двоје ћутали и посматрали једно друго. Сенка и Симеон као да су се од света отргли и побегли у своју тишину.
Симеон је посматрао знатижељно како, са рукама у џеповима, Сенка стоји немо и посматра свет пред собом. Можда коначно спремна да се са њиме суочи. Помишља Сенка: ’’Лукав си свете, као змија. Познајем те. И тек сада сам спремна за твоју игру’’. А свет пред Сенком начас утихне. Као да размишља о њеним кочоперним речима. Ипак, свет је већ довољно стар и мудар да настави по свом. Свет је своју игру коју назива живот довео до савршенства. Довољно је силан и јак да се на Сенку не обазире.
Сенка је стегла своје песнице. Зна да не сме да се повуче. Већ је наставила да изазива свет својом луцкастом гордошћу, помало наивна. Сама. Овог пута спремна је да иде до краја, те кратко уздахну и поправи став. Кроз живот се не може погурених рамена. ’’Заиграјмо’’, рече сада још сигурнија у себе.
Ова Сенка пркосна и помало смешна, допала се Симеону. Оснажила је његову вољу за борбом и победом. Осетио је Симеон како му крв разиграно и живо тече венама. Осетио је снагу да се успротиви и он свету. Из почетка. Мангупски тврдоглаво. Као стари кицош.
А онда је Симеону постало јасно да иза стакла осветљеног прозора импозантног хотела који је до тог тренутка посматрао, нема никог. Само је светло бацало сенку привида. Није било никог у тој соби. Није било никакве Сенке. А оно што је Симеон издалека видео и што је посматрао имало је његове очи, његову косу и његове руке у џеповима. Сенка са стегнутим песницама, то је он. Симеон.
А како се чини, тек сада су се упознали.
Др Наташа Димитријевић
DR NATAŠA DIMITRIJEVIĆ, doktor ekonomskih nauka: „Vilinski prah“, priča
