Покидане нити. – Зимско, фебруарско јутро и није могло бити другачије. Тамни, тешки облаци, леден и мелодичан ветар, хладио јој је већ румене образе. Зимска јутра су тиха. А понедељком је некако и саобраћај тиши. Људима се углавном не излази из куће. Не жури им се на посао. Јер оно што их чека иза канцеларијских врата, углавном је добро позната рутина са евентуалним варијантама.
Добро јутро, Ема, зачуо се глас у холу огромне модерне зграде у којој је радила. Ема је весело поздравила своју младу колегеницу. Радовала се шољи топлог чаја која ће је ускоро угрејати. А онда је радни понедељак почео. Уобичајено. Лаганим, а затим и све јачим и стреснијим темпом. Телефонски позиви, куцање дописа и захтева, чекирање послова које је требало завршити. И тако укруг.
На паузи је, у којој је углавном усамљенички уживала, тог понедељка сусрела много познаника. У разговорима је углавном ћутала. Свима њима, које је срела, била је заједничка једна особина. Људи су углавном волели да причају и углавном су причали о себи. Или су се жалили на своје проблеме у жељи да своју муку са неким поделе, или су узбуђено причали о себи и својим успесима, и тиме убеђивали више себе него свог саговорника. Такви су тражили своју публику, неког ко ће потврдити њихову умишљену вредност.
Ема је тако са Николом покушавала да разговор приведе крају. Полако се удаљавала од њега, уз смешак и извињење што мора да жури. Али, Никола је и даље причао о себи са сјајем у очима (који се често препознаје код заљубљеника у сопствену представу о себи), настављајући корак упоредо са њом. Ема је поново коракнула напред, Никола је поново коракнуо за њом. Срећом, у том тренутку, Никола је угледао још једну девојку коју је познавао те је позвао да је поздрави, и наравно, да настави разговор о себи. Ема је саосећајно поздравила девојку и убрзо је успела да се извуче. Удаљавајући се од њих, и даље је чула његов једнолични, монотони глас који је неуморно звекетао.
Глава јој је притом постала тешка. Као да се само небо срушило над њом. Енергија појединих људи је понекад разарајућа. Наједном јој се распрашила ведрина невероватном брзином, као да су јој се налепиле теретне вибрације, оставивши је исцрпљену и трому.
Како би предупредила главобољу, Ема је свратила до оближњег кафића не би ли јој кофеин мало подигао енергију. Млади конобар, изузетно културан и љубазан, већ јој је подигао расположење. Јер културни и љубазни људи су ретка људска врста. Ема је дубоко удахнула и удобно се сместила у мекану фотељу поред прозора. Мирис кафе мамио је њене ноздрве док су звуци лагане музике растеривали маглу у њеној глави. Ема је тада схватила да, ако волите музику, она ће вам ту љубав дупло вратити. Она ће вас лечити.
”Daylight, I must wait for the sunrise
I must think of a new life
And I mustn’t give in…”
И заиста, Ема се већ осећала боље. Добра енергија се враћала док јој је свилени глас Барбаре Стрејсенд, нежно спајао, до тада, покидане мисаоне нити.
др Наташа Димитријевић