Just as you are
Danas je moja ćerka sakupljala lišće u dvorištu. Punila je kesu lišćem, iz samo njoj znanih razloga, a onda mi je oduševljeno donela jedan list. Jedan list je privukao njenu detinju pažnju ne zato što se grandiozno baškario svojom veličinom, ili svojim perfektnim i simetričnim oblikom ili sjajem. List je bio sasvim mali, nespretno prošaran bojama koje, kao da su prkosile godišnjem dobu. Malo je tek požuteo, pružajući otpor svojim konstantnim, dugomesečnim zelenilom. Kao da ga je jesen tek dotakla. Dotakla pa se predomislila, osetivši njegovu silinu. I list je ostao pomalo zelen, pomalo crven a sasvim je malo njegov srcasti oblik tek požuteo. I pored fantastičnih boja koje samo priroda može da iznedri, list je na pojedinim mestima popucao. Po koja se rupica ugnezdila u središtu boja, tek da rastera njegovo malo, nespretno savršenstvo.
Pomislim, koliko se mi sami trudimo da nas neko u gomili istih prepozna? Koliko se čovek trudi i upinje da se izdvoji u svetu istih, jednakih? Čovek, sam sebi večita misterija, katkad zaboravi da je baš kao taj mali, ispucali list. Nošen vetrom života, ne sluti da je jedinstven, autentičan. I baš kao što nesrećna Selena Gomez pucketavim glasom peva: ’’ You promised the world and I fell for it, I put you first and you adored it’’, često gubimo sebe kako bismo se svetu dopali. Skrivamo svoje jedisntvene, nestandardne delove naše duše, potiskujemo ih svim snagama u svoje najdublje kutke kako bismo se dopali drugima. Ukalupili. Ne bi li druge zadovoljili. I u tom nastojanju, u toj igri mačke i miša, polako bledimo. Otpuštamo veličanstvene, jedinstvene boje u sebi i pretečemo se u jednu jedinu boju sivila i monotonije. Kao požutelo lišća u gomili koje se ni po čemu više ne razlikuje. Gubimo svoju jedrinu i postajemo isti, jednaki. Postajemo gomila. ’’We’d always go into it blindly, I needed to lose you to find me’’, nastavlja Gomezova da očajava nad sobom, shvativši kako je čoveku potrebno da ostane sam ne bi li se ponovo pronašao. Pronašao put ka sebi.
A put nazad, u svom središtu srca, kao i svaki neprohodni put, vijugav je i dug. Sa mnogim daždevnjacima se treba izboriti. Zavoleti sebe, onako kako kaže gospodin Darsi luckastoj Bridžit Džons ’’I like you very much, Just as you are’’. Rečenica koja se filozofski ponavljala od strane svih žena na ovoj planeti. Zavoleti sebe baš onakvi kakvi smo. Sa pukatinama, poderotinama i svim ostalim istorijskim nedostacima koje nam život donese. Sa rupicama, vedrim i mračnim bojama duše koje se rasplinju i sjaje u svoj svojoj raskoši i bleštavosti samo u prisustvu ljubavi i razumevanja. Te da nas baš takve kakvi jesmo prihvati taj neko drugi, podjednako nesavršen u svojoj tišini, voljan i spreman da se prepusti upravo nama. Kakvi jesmo.
’’Ma za svet, ko te pita?’’ kako kaže Balašević.
Svet nas više neće ni zanimati. Jer ćemo se baviti isključivo sobom.
dr Nataša Dimitrijević
