Hodanje u tuđim cipelama
Nedavno sam pročitala jedan intervju koji je objavljen u Gardijanu (The Guardian), u kome je premijerka Novog Zelanda Jasmina Arden govorila o odnosu politike i empatije. Dopala mi se njena tvrdnja da je empatija u politici veoma bitna. Sposobnost da se sagledava šira slika, mogućnost da se istinski razume drugi čovek. ’’Hodanje u tuđim cipelama’’. Da političari mogu i moraju biti, u isto vreme jaki i empatični.
Zaista, na našoj političkoj sceni empatija je nešto čega nema. Osobina koje se treba stideti. Iako je Srbija takođe iznedrila ženu premijera, ona nije pokazivala empatične osobine. Naprotiv. Svoju profesionalnost je dokazivala preteranom ozbiljnošću i strogim izrazom lica, karakterističnim za ljude iz korporativnog sveta. I ovde nije reč o njenoj seksualnoj orijentaciji, koju bi trebalo poštovati. Jer empatija nije sposobnost kojom su nadarene žene. Nešto sa čime se ženska deca rađaju. Ali jeste osobina koja se širom sveta pripisuje ženama. I to kao slabost, za koju nema mesta u politici i poslovanju. Nešto čega se treba stideti. Jer je emocija upravo to. Nemoć.
Dosta smo slušali o lideru, vođi, šefu države koji nas treba čeličnom rukom voditi. ’’Našem narodu takav čovek treba’’, neretko se čuje od starijih ljudi. Nismo mazohisti. Još uvek. Nisu nam potrebni ljudi kojima je empatija u deficitu. Trebaju nam dobri i jaki ljudi. Jer odatle sve počinje.
Politička scena se ne razlikuje mnogo od jedne radne organizacije. Na radnom mestu, od zaposlenih se očekuje da obavljaju svoje radne zadatke produktivno. Ipak, mnoga istraživanja pokazuju kako je produktivnost veća u onim organizacijama u kojim se emocionalna inteligencija i empatija podstiču. Danas je fluktuacija radne snage sve veća. Zaposleni ne menjaju radna mesta rukovodeći se samo zaradom već i drugim ekonomskim, ali i socijalnim koristima koje mogu dobiti. Zaposleni žele poslodavca koji neće nositi samo crno poslovno odelo i biti nedostupan, zatvoren. Nedodirljiv iza čeličnih vrata. Kao u svim društvenim interakcijama i u poslovnim organizacijama potrebna je dvosmerna komunikacija. Zaposleni žele da budu viđeni, saslušani, primećeni.
Sve se menja oko nas. Kako kaže pesma ’’Cause this fine old world, it keeps spinnin’ around’’. I ako ne želimo da ispadnemo sa vrteške, moramo se prilagođavati. Da napustimo stare obrasce ponašanja koji nam više ne služe i vratimo se korak nazad. Sebi. Čuvajmo ljudskost u nama. Pokažimo empatiju prema ljudima koji nas vole i čuvaju. Pokrenimo talas dobrote jedni prema drugima. Oslušnimo. Istražimo svet oko sebe. Dajmo svetu najbolje od sebe. Ali isto tako, sa punim pravom, očekujmo najbolje od drugih. I nemojmo pristati na manje od toga.
Dr Nataša Dimitrijević
