’Она ће увијек остати кучка невјерна’’.’’Кучка ти је средње име’’.’’Пред вратима, спавала ко пас.’’’’И да л’ на коленима виче: Волиме те!’’
Посматрам синоћ у кафићу три, младе и лепе девојке које обављају посао промотера. Дискретно и лепо нашминкане, пристојно обучене. Пажњу су ми привукле њихове розе хаљине које незаинтересованог посматрача асоцирају на лакоћу живљења, тј. небригу. Још једна стратегија маркетара да крајњем кориснику, тј. потрошачу продају ружичасту маглу, посредством ружичастих хаљиница.
Девојке су подсећале на Барбику. Или је утисак такав због актуелизације филма који се ових дана приказује у биоскопима широм света. А онда сам приметила младића који их је фотографисао док су прилазиле столовима и нудиле производ који су рекламирале. Он је имао задатак да оправда њихову провизију и достави доказе фирми која их је ангажовала, да су промотерке уредно обавиле своје послове.
На први поглед, та слика делује сасвим нормално. Нарочито када је људима интересовање за друге, поред свих обавеза у животу које имају, доста површно.
Међутим, ако се загребе, наизглед сјајна површина, испод ње се наслућује чађава реалност.
Жена је поново објекат пожуде који се користи као средство за остваривање зараде. Профит је овде, драги моји, одавно уплео своје спретне прсте. А циљ, и даље вешто, оправдава средство.
Девојке су као лутке шетале од стола до стола, привлачећи пажњу мушкарцима који можда не би купили производ да су три, млада и лепа мушкарца били промотери. Утегнути у тесну, изазовну одећу. Улепшани? Нашминкани? Замислите да их млада девојка фотографише. Или не? Не можете замислити овако нешто? Јер то нису правила игре. Јер се тако не игра.
Питам се, која нам то уметност душу храни када нам певају о жени називајући је разним погрдним именима? Не чуди онда што ’’Од извора два путића, воде на две стране’’, вербалног и физичког напада. Пут је кратак, пречица је много. Крајње исход је неми крик.
Наслови у новинама су приказ стварног стања око нас: ’’Број фемицида у Србији неконтролисано расте: Од почетка године убијено 9 жена и једна девојчица · Ове жене убили су њихови најближи, Фемицид у Србији: ‘Зид ћутања’. Држава без одговора на раст стопе фемицида.’’
Ипак, игра се не прекида јер су улоге одавно додељене. А док игра траје, не размишља се о последицама. Зашто онда пристајати на то да је жена Барбика? Лутка која се прерасте и склони у страну када игра досади. Када знамо да ће нови тренд осмисли савременији модел који ће завршити у неком мрачном и прашњавом углу, у избледелој розе хаљиници.
Зашто, доврага и даље играти?!
Др Наташа Димитријевић
