Није му, сиротом, лако. Зато он, када нам се обраћа с телевизије, делује као да се свађа с нама! И делује нам као да у овој држави нико ништа не ради, па зато он мора о свему да одлучује и да све зна!
Мени га је, у суштини жао, а сви се уверавамо лако и брзо да је сирота држава Србија кажњена изливима неодговорности институција, лоповлуцима појединаца у свим областима у држави, дешава се да неки криминалци показују активности и када су у затвору.
Уз све то, човек се мора често запитати имамо ли ми једног јединог трезвеног правника у Србији. Да немамо, доказује недавно усвојен, по Уставу непотребан, школски неуставан, апсурдан и потпуно непримењив закон чије име није могуће запамтити, а (преписујем његов назив: З А К О Н О УПОТРЕБИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЈАВНОМ ЖИВОТУ И ЗАШТИТИ И ОЧУВАЊУ ЋИРИЛИЧКОГ ПИСМА.
Усвојен је, прекоредно, по хитном поступку, да о њему не буде никакве јавне расправе. Он има три апсурдности каквих данас нема нигде на свету, па ни у било каквој „банана-држави“. У том закону субјекти немају иста права и обавезе. Једни морају да пишу (нормално) српски језик српским — ћириличким писмом, други не морају.
Уз то, они који нису обавезни да српски језик пишу српским писмом и могу неким другим писмом, по жељи, ако се, ипак, одлуче да и они пишу српски језик српским писмом, само они моћи ће да се пријаве и да буду новчано награђени (преко смањења пореза) само зато што су прихватили да ипак пишу свој језик својим писмом. То је једини закон на свету у коме обавеза за писање свога језик зависи од тога да ли је неко приватни власник неке форме, предузећа, продавнице и сл. Ако је приватник, такав не мора српски језик да пише српским писмом, него може којим жели писмом, хрватским, кинеским, енглеским и сл.
А референдумска одлука грађана из 2006. јасно jе предвидела службени и језик и писмо који су нераздвојиви: став први члана 10. Устава каже јасно и за полуписменог: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ и уз тај став не спомиње се никакав нижи акт закон који би могао да „разблажи“ такву уставну обавезу.
Дакле, с одлуке на референдуму 2006. нема никаквог другог, туђег писма за замену једино предвиђене српске азбуке, потпуно исто као што ни други језици нису увели друга туђа писма за писање свога језика и нема шта да се у нижем акту набрајају места где не мора да се српски језик пише српским писмом (ћириличким, свакако). Просто да човек не поверује шта је предлагач тога закона и касније једногласно чак усвојеног 15. септембра 2021) у Скупштини Србије нити спомиње наслањање тог апсурдног закона на Устав у реченом члану, него се позива на некакав закон из 1991. године који говори о језику и писму, али несагласно с наведеном обавезом из Устава у вези са српским језиком и писмом.
Знало се да је у тој Скупштини било оних који су завршили правне факултете, али ни један од њих није хтео, није смео или није знао да укаже на то да такав закон нема везе са српским уставом, али да нема везе с било каквом праксом у свету у писању било ког другог језика. А сироти Председник, којег ја морам да жалим због много чега, иако је и сам правник, потписао је такав апсурдан, може се слободно рећи — лудачки, закон и упутио га у примену.
И нико досад се није јавио да је чуо и видео да је неко покушао да такав лудачки (штеточински и за српски језик и за његово ћириличко писмо).
Драгољуб Збиљић, професор
