Na koe prvo pomislim, kad čujem poslovicu: „Koj drugom jamu, kopa, sam u nju upada. – Prvo što pomisli i izlete se, pred učiteljicu Slavicu, beše, ovakoj: „Toj kad, je naš komšija, kopaja, rupu, u avliju, a nemaše plot, pokrija gu s najlon da gasi, kreč, da pravi, neki zid, a moj tatko, je trapav, pa kad malko, popije, on, se zašuntavi, pa pobrljavi, i beše izdužija, kraci u tuj, rupu, za kreč.
- – Ja mu reko, tate, daj da te, izvučem iz tuj, rupu.
- A on mi reče: „Nemoj nego, idi vikaj, majku, ti, si slabačak, ona znaš kakva je, u zubi će me ponese.
- Dobro, Perice, hvala ti na kazivanje.
- „Ajde, ajde, ti, Dimitrije, reci, nam ti, nešto o poslovicu: „Koj drugom, jamu kopa, sam u nju, upada!“
- – Ovakoj, učiteljice, to je lasno, bar. – „Kad grobari, na Špitaljsko groblje, kopaše raku, na jednog starog Leskovčana, a bija je mlogo pakosan, s mojega čiču Sretka, i priželjkuvaja, da pre njega, moj, čiča Sretko, izduži kraci. I čiča, Sretko, dok se sa, svi kljocnu, s čašku rakiju, i odpije, odsipe, malko, na zemlju, uz: „Beše dobar, čovek šta ćeš!“
- – A, čiča Sretko će: „Jednu rakiju… Beše dobar, čovek, šta ćeš! – Jednu rakijicu! – ko iz top, vikaše čiča Sretko! -Beše, dobar, čovek, šta ćeš! – Jednu rakijicu!
- Pa, će čiča Sretko… – Dotle, grobari, taman iskopaše, duboku, jamu, raku, rupu. Njegovog ispisnika Gvozdena, poteraše, s kolica, do pri, s’m, parcelu, na Špitalj, a čiča Sretko se beše tolko načukaja, od rakiju, i upade u njuma.
- I grobar mu dade, lopatu, da se uskači, uz njuma, jer beše mlogo težak čovek, takoj sto dvaes’ kila, živa mera.. I trojica grobara, ga jedva, izvukoše, ko’, iz jendek.
- -Dobro, dobro, Mitke, odlično. Prekiđa ga učiteljica Slavica.
Dušan Dojčinović
