LESKOVAC – Leskovac je sredina koja olako ne prima novotarije, i koja ne može da prihvati nekog ko se ne uklapa u njen prosek. Kao i način života i mišljenje u Leskovcu je: da ili živiš sa masom, ili ideš stihijom kao mrav na so, jer je pomanjkanje i nerazumevanje za identitetom opšte poznati modalitet i obrazac ponašanja.
U Leskovcu se ne podnose ličnosti, pa je zato Leskovac oduvek bio pun osobenjaka, iščašenih ljudi, bez duhovnog temelja. Može se živeti jedino ako se čovek spolja prilagodi time što neće da ističe svoju posebnost, talenat i interesovanja. Pogotovo ako nešto krije čime se bavi, pogotovo ako je uspešan u tome.
Leskovac afirmiše kao pisce samo one koji odgovaraju njegovom podneblju i njegovim pojmovima, o književnosti i pisanju uopšte i otud je postojao, toliki otpor, da se napiše neki redak o mom priznanju iz Mrkonjić Grada, gde sam upisan kao već afirmisani pesnik.
U Leskovcu se pojavila knjiga koja i jeste duhovni incident po svojoj kreativnosti, provokativnosti, originalnosti, nesvakidašnjosti, dakle po nečemu, što odudara od „normalnosti“ i „ispravnosti, od ustaljene norme, i standarda a to je: „Ukleti brod“, knjiga na jeziku dijalekta, i to je među prvima zabeležio Danilo Kocić, na tadašnjem glasilu Medija Centar Leskovac.
Mnogi talentovani ljudi, otišli su podlegavši pritisku, iz Leskovca, pridavljeni i ometeni od upravo te leskovačke prosečnosti,“normalnosti“, sve iz zavisti, pa otud se obraćamo njima u komentarima na lokalnim, portalima. Mislim, pre svega, na Zvezde Granda: Stevana Anđelkovića i, bez obzira što je reč o estradi, oni su se mukotrpno izborili, talentom i pevačkim znanjem, i ne samo oni već i inženjeri, i novinari, i lekari, profesori.
Moj otac je napravio fatalnu grešku, vrativši se u Leskovac iz Beograda, kao mlad diplomirani elektro inžinjer, iz tadašnjeg beogradskog Minela, u leskovački Graditelj.
Složio bih se sa činjenicom Nikolaja Timčenka da nigde nema toliko surevnjivosti i zavidnosti prema čoveku, koji nešto pokušava i uspeva, i nigde čovek ne nailazi na veći otpor, nego u Leskovcu, da iskaže i dokaže svoje sposobnosti. To je prosto oteralo mnoge ljude iz mnogih sekcija, kulturno-umetničkih društava, književnih klubova i postalo je jako zamorno i naporno trošiti energiju na otklanjanje tih barijera, „bardova“, kojih ima u pojedinim ustanovama kulture, koje su oduvek bile,“država u državi“. Otud i nisam imao šanse na uspeh, kao stvaralac, kao čovek od duha, kao ličnost, kao snažna individua u časopisima za književnost koji izlaze periodično i biti prihvaćen kao autentičan. Primera radi – Stil magazin: Uvek se rado setim nje, jedna moja ljubavna priča. Darovit: Ami Dži Šou (moje tekstove koje je Ognjen, čitao poznatim pevačicama).
Prepreke postoje, ali čekati milost, hoće li se njegov rad, pesma, pojaviti, u Pomaku, Našoj reči, Našem stvaranju… Neizvesnost je uslovljena nedostatkom sredstava za štampanje i sami urednici se dovijaju, kako bi dali prostora mlađima, koji ne manjkaju kvalitetom i talentom, svakako.
Kulturni radnici su oni koji su na platnom spisku, a ne zato što pišu, slikaju, ili komponuju, i u pravom smislu, organizuju, kulturnu scenu grada Leskovca. Zbog toga mrze kulturu, jer ne mogu da podnesu ništa što je slobodno, kreativno, autentično, izraz svakog pojedinca, od nas, prosto guše. Svakako ne treba zanemariti da je plata kulturnih radnika, sklupčana sa njihovom egzistencijom, ali svo vreme pišem i citiram tekst kroz priču, o kulturi i kulturnim stvaraocima u Leskovcu. Nije se mnogo odmaklo od kontrolisanih i organizovanih kulturnih tokova, koji su postojali u partijskom periodu, pa su mi najlepše pesme negde sklonjene i uništene, na neki način nemarnošću, političke figure toga, vremena. Samocenzura i danas postoji i ti kulturni radnici paze, da ono što je zabranjeno,ili što je van neke „norme, normalnog“, ponašanja, kako bi to rekao Nikolaj Timčenko, ne bude, na svetlost dana, i nekako se provuče, tj. objavi se. Nekada su to bili, citiram, Marks, Niče, i Hajdeger, pored Krleže i Andrića, nekad se nije smelo govoriti o Crnjanskom. U mojoj sredini smo skrajnuti, kao kameni krajputaši bačeni u jarak.Ja, moj kolega Zoran Jovanović-Jajinski, Perica Pešić, Bratislav Kostić, i mnogi koji su izneli stav, ispravno mislili, ne uklopivši se u tokove „leskovačke kulture“, skrajnuti , postali tema, tabu, i materijal za šegu, čaršijske priče i mentalitet u koji se iole pristojan građanin Evrope jako teško može uklopiti!?…
Dušan Dojčinović, Leskovac
