DUŠAN DOJČINOVIĆ, pisac: Pad zidara Vukotića, priča

Loading

DUŠAN DOJČINOVIĆ, PISAC IZ LESKOVCA

Pad zidara Vukotića. – U obrisima sećanja, kao zamagljena stakla naočara  od daha, koje bi brisao krpicom, od kože jelena, Vukotić je na pameti nosio, lepotu magli i zavičaja, dok je dletom klesao i rezbario, svoje gusle, kojoma bi s gudalom, remetio noćnu tišinu, šume. Golet planine, na mesečini delovao mu je kao gola leđa nekakve zgodne devojke.

Vukotić je užasno patio, jer bio je dugo sam, a tu patnju, gasio je rukodeljom gusala, i postom u velike postove. – Delovala je gotovo mistično, uz poneki huk sova, i zavijanje obližnjeg vuka, zabit gde je živeo zidar Vukotić. – U takvim noćima, obitavala je, veština brzih prstiju zidara Vukotića, uz poneki zvuk šarančića, koji bi se praćnuo kroz planinsku reku. Izrađivao je gusle na lojanoj sveći, i plamen s nje, bi otkrivao konture, junaka, krupnog stasa, sa velikom bradom i ogromnim  brkovima, duge kose vezane u perčin, i ogromnih ruku, krupnih prstiju, kojima miluje kobilicu gusli, kao telo nekakve gizdave devojke. – Osetio je već glad, u stomaku veliki postnik, u ovoj planinskoj zabiti, pa je uz klesani drveni sto, seo na ogroman panj, i uzeo da večera raženi hleb, i jestive pečene gljive sa vatrice. – Sve to bi zalio iz drvene čaše, medovinom nakon molitve :”Bogorodice Djevo raduj se blagodatna Marijo, jer si rodila spasitelja duša naših, blagosloven je plod utrobe tvoje, blagoslovena si ti među ženama. Amin” . – Vukotić je imao opširnu beležnicu u kojoj je mastilom i perom beležio svoje snove, o vilama koje još nije zidao, kamenom od belog mermera koga su Mletovački trgovci, dopremali barkama do luke u Baru a potom blok po blok, na magaretu, sve do samih zabiti visoko u planinu, kozjim stazama, ili do samog mora, gde bi umorni dopremaoci, jeli ogromne smokve, koje su prelazile preko plota, od kamena belog mermera,koji je baš Vukotić zidao. Tim smokvama bi tolio glad u velike posne dane, a žeđ kao i momčić sa mazgom, iz kožne čuture, nalik na vreću sa, blagom. – Bilo bi dosta u takvoj vreći blaga, od cekina, do samih dukata, za završen posao, vilu do samog mora, ili visoko u planini, što je bio bedem za crkvu, Svetom Petru i Pavlu. – Sve je to Vukotić sazidao sa deset prstiju, vešto, kao što je, za svoju ljubav, prizavršavao i gusle. – I dok su svici, uspavljivali nenadremane oči zidara Vukotića, koje su odavale umor od sto neprospavanih noći. – On je sakupljao blago u slamarici, zanoćivši, na krevetu, posutog slamom.-Zvezdano nebo, nagoveštavalo je sutrašnju, Hercegovačku vrućinu, i već sutradan, kada će se Vukotić spustiti mazgom do zelene reke Trebišnjice i Trebinja, opijen lepotom i mirisom zasađenih lavandi, baš kao lepotom i mirisom visokih Hercegovki, koje su se zanosno njihale, kao palme na vetru sa mora iz Dubrovnika, gde bi stavio da proda, svoje gusle koje je ručno napravio. – Bio je prevalio šezdesetu,godinu života, ali je bio jak, gotovo retko bolješljiv, sem jednom kada su se napili, ne i napili, vina u Omišu, koje su služile visoke i lepe Dalmatinke iz srebrnih pehara, u krčmi.- I jedared kada je bogatoj udovici u Dubrovniku, zidao terasu, od belog  kamena u mermeru, koja mu je služila belih ruku i bele puti, pomutivši Vukotićev razum. On se bio prehladio, znojav, od svoje stidljivosti, sedeo je  na stepenicama, pio hladnog vina iz bunara, a duvala je manja  bura sa mora, i on je zanemoćao u postelji od svile i kadife, bogate udovice. Njena posluga, devojka iz Nikšića, takođe neobične lepote Vukotića je pridigla iz postelje za par dana.- Lekarije su bile, beo luk, komova rakija, i melemi.- Vukotić je bogatoj udovici zidao još i vrt, od istog onog belog kamena, u pločama, na kojima je kitio alatkama, predstave zmajeva isplaženih jezika, i vojske anđela s krilima koji imaše žezle u rukama. Prisećao se Vukotić,svih vrtova, kapija od kamena i visokih kuća u Dubrovniku, koje je gradio uz pomoć samo po jednog kalfe, i šegrta, koje bi kupio zlatnim novčićima, na pijaci  iz onog buđelara, što beše kožna kesa od sušene bivolje kože, prošarana sitnim kožnim kaiševima, od iste bivolje kožice. -Kožnu kesu, je vešto skrivao u grudima, baš kao udovica, njezin nemiran i požudan pogled, iz njenih svetlo zelenih očiju.- Vukotić, je bio svoj na svome što se narodski kaže, u svom kraljevstvu prirode i njenih, lepota. Vukovi su mu se umiljavali, i lizali prste, na umornim nogama… On bi ih gladio po glavi.. Planinska reka je tekla uzvodno, baš kao reka Toplica. – Ptice su pevale neku retku pesmu, neznanu običnim ljudima, u ovoj zabiti, gde je Vukotić odmarao svoje kosti, kao seljak od težačkih poslova, ruke, vredni i neumorni zidar Vukotić. – Došla mu, je na san, poruka od samog kneza Lazara, :”to su prokletstva! – Za blago da zanoćiš”! – Sanjao je trobojku sa barjaka, crveno, plavo, i belu, iznad kivota samog cara Lazara, u priprati crkve Ravanice, na levoj strani zida oslikanog sa mnoštvo ikona, gde je i prozor, kroz koga su se pomaljali zraci, baš kao oreoli, iznad glava svetitelja, i kompozicija sa vojnicima, mučenicima. – Nije časio ni časa, već je krenuo put Ravanice, s mazgom i tovarom hrane i vode. Noću je spavao u polju, a danju se kretao, svud’, dokle je bila doprla, ratna, vojna čizma, koplje ili oklop, i konj “Belja” ili “Šarac” . – Kada je stigao u Ravanicu samo se priključio hordi onih koji su gradili zidine ispred manastira Ravanica. Kamen je bio drugačiji, žut, onako, svetlo smedj, kao da je od suvoga zlata. Prelamao se na suncu, kao voštana sveća, u gorioniku pred crkvom. Onda je pronašao ćup, veliko grne, puno zlatnika sa likom Sv. Knjaza Lazara. Mnoštvo novčića… – Sam ga je pronašao i vešto skrio, kao pogled što skriva, monahinja, mantijom, on ga je skrio, među svoj alat, odeždu, i to ga je samo za trenutak obradovalo. Mučilo ga je, šta će sa, njim. Sa tolikim blagom, gde će ga prodati? – Gde će ga založiti a da se ne otkrije? Otkud mu toliko, zlata?-Poreklo?I koliko će novca, dobiti od njega? – Mučilo ga je i morilo ti, spavao nije noćima, zidari bi od jutra nastavili sa zidanjem opsade, što bejaše u stvari zid, pojas od kamena, oko crkve  Ravanice, i porte, i Vukotić bi se onako iznemogao popeo bukovim  lestvama do vrha zida, od kamena, izgubivši ravnotežu, za sobom povukavši, merdevine, pao na glavu. – Ušio ga je hećim, što bejaše preživeo Kosovski boj, i Vukotiću, ostade, ožiljak na glavi, od šavova, konaca od svinjske kožice, kojima mu hećim, uši glavu. – Isto onako vešto kao kada bi stavljao strune na gusle, i gudalo, koje je spravljao vešto svojom rukom u dletom. – Hećim mu zaseče kosu, upi krv, iscedi gnoj iz rane, pa mu je uši. Nije Vukotić zidao ništa ravno deset godina, Vukotić je postao vlastelin, predpostavlja se i kako.-Sledeći svoje snove, za blagom, za kojim zanoći u Ravanici. – On je u onoj zabiti krenuo da gradi zamak, i pronašao puno zidara iz Mletačke

Republike, Duklje, Hercegovine, i Raške.-S mukom i naporima su na mazgama dopremali isti onaj beli klesani kamen od mermera, krenuli da grade, Vukotiću zamak, koji je bio nešto najlepše, što se moglo videti u to doba, kada je kuga bila za vratom, a glad pred vratima.- Ipak, Vukotić je imao sada, svega u izobilju, i nije više postio kao nekada, kada je radio težačke poslove, kad nije bilo zidarskih, i kada bi prodavao ručno izrađene gusle, na moru. – Kako se sve to, bogu hvala, promenilo. – Zidarima su cvrčali stomaci, baš kao nekad Vukotiću, ali sada se kod Vukotića nije oskudevalo,ne.-Imao je on mnoštvo hrane, a podrum vina, od probranih sorti, za zidare, koji bi pred sumrak, prizavršavali, majstorije na zamku. – Bio je poslednji među svima, a prvi! – Svima je služio, i s njima jednako zidao zamak, u kome će živeti, kao vuk samotnjak, koji zavija u planinskoj zabiti, iz nekakve gudure ili vrtače. – Tako mu se činilo, i izgubio je svaku želju, za ženom. Veru je imao, kao žižak na kandilu. Verovao je da bog ima neki plan i s njim, kao sa svakim  ubogim, pa i s njim poslednjim, Vukotićem! – Posve slučajno, otišavši za Dubrovnik, po neke stilske stolove i stolice, čak iz Venecije, za njegov zamak, on se opet zagledao na rivi, u onu udovicu kojoj je zidao terasu. – Bila je još lepša, i zrelija, što je pokazivala aristokratskim držanjem, stasom, i odmerenim  nežnim glasom. – Našli su se tako, korak po korak, u priči, u njezinom vrtu, i on joj je kleknuvši zatražio ruku, da je prstenuje, i stavi burmu od zlata sa dragim kamenom. Pristala je, zarumenivši, malo obraze od stida. On je, u plavoj svilenoj haljini, sa zlatnim sandalama, posadi, na magare, i krenu, za njegovu zabit, kozjim stazama i bogazama. Priroda je slavila.

Kraj

Dušan Dojčinović

Napomena: Preneto kako je i dostavljeno redakciji, bez redakture, korektore i lekture

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading