Opširnije: Andrijana Mitrovića Stoiljković
Андријана Митровић: У КРВИ ЗАПИСАН
У тренутку,
Кад зажелех зид поверења
Да се тужна наслоним
Наишао је он,
За мене стран.
И не знам,
Да ли је странпутица
или моја судбина,
Али ми је у крви записан.
Стрпљиво,
Као што се чека срећа,
Дуго ме је
Одмакнуту гледао
И тишином снегова
Са мном ћутао.
Сваког ми је дана
Прилазио ближе
Јер је такав,
Као од моје душе
Откинут, па створен,
Непогрешиво знао
Да је срце моје стидљиво дете
А слобода,
Птица срезаних крила.
Песмом,
Као реком,
Слио се у мене непробојну
Да поплави немир и самоћу.
Смехом,
Као ветром,
Завукао се испод моје косе
Да ми протресе шарене мисли.
Додирнуо је недодирљиво
И распламсао угаснуло.
Тада спознах
Болно откровење:
Нежни сам цвет
Крила под груди
Да се не постидим,
Виде ли га људи.
Али застидех се
Пред својом душом простом,
Намерниче мој,
Светлости моје душе,
Бескрајно ти хвала на том!
Нека су дланови пуни
Суза покајница!
Твоја сам дужница!
Сада знам зашто је дошао
Тог сетног дана.
Послат је да ми срце преда
Њиме да гледам
И љубављу осветли пут
До мене и мог бездана.
Више није странац
Иако је самозван,
Дошао је да ми врати крила
У трену који је у крви записан.
АНДРИЈАНА МИТРОВИЋ: ТОЧАК ЖИВОТА И СМРТИ
Moжда ни за живота сазнати нећу
Да ли је благослов или моје –
Тај вечни точак живота и смрти
Што се у мени окреће и туче.
Када летим, у прах ме дроби,
А када падам, из понора ме вуче.
Ако живот треба осетити душом,
Нашто чизме, нашто капути!
Стопама моја не газе плитко,
Нити ми се срце икада штеди.
Битка у којој ни окрзнута нисам,
Горштачкој души много не вреди.
Сакрила сам сету у коврџе златне,
И уста су моја ћудљива ко ватра
Што с лавом ћути испод мирног вулкана
Све док ми сокови живота жеђ гасе.
Не живим ли све своје страсти,
Изгорим изнутра и свет око се!
Каткад у мирисни смирај дана,
Када се чине лаким и сати и минути,
Осетим колико је несрећан свет
И његов плач и бол ми није стран.
О, Господе, ја сам се са немиром саживела,
Али дај ми снаге да живим обичан дан!
