ЛЕСКОВАЦ – О књизи „Мајка – из дневника једне бабице“, аутора Винке Милошевић Петрушић, која је промовисана 14. фебруара у Лесковцу, поред ауторке, говорили су Миодраг Анрејевић, новинар и публициста, др Славко Крстић, гинеколог, др Небојша Арсић, кардиолог, председник општине Медвеђа и проф. др Живан Стојковић, чија излагање преносимо у целини.

Др Живан Стојковић: „МАЈКА КАО СИМБОЛ ЉУБАВИ“

У сивилу наметнутог провинцијског комплекса често заборављамо на скривено богатство способности обичних људи да искажу своју дубоку мисленост, продуховљеност, стваралачку енергију, проницљивост и емпатију према људима и појавама у оквиру свог посла, који обављају са посебном посвећеношћу. У том контексту обичан човек се релативизује и изједначава са ствараоцима који су са више храбрости ступили на сцену културне позорнице лесковачког краја. Савладана је непотребна скромност и свом силином је осветљена она  страна живота која представља даровитост за стваралаштво. Једна од таквих симбола је и Винка Милошевић Петрушић, која је одлучила, иако тек у деветој деценији свог богатог живота, да нам подари најизазовнији мозаик текстова запажене књижевне провенијенције, без великог мудровања, једноставно, искрено, људски са јасном поруком да жена – мајка мора да буде постављена на пиједестал опстанка човечанства. То је зналачки уочио Миодраг Андрејевић и одлучио да лесковачку културну баштину, у оквиру пројекта Лесковачке легенде Културно-просветне заједнице  Србије, обогати књигом МАЈКА –из дневника једне бабице, која је објављена 2018. године, а ево данас се њена садржина презентује лесковачкој и српској јавности. То је друга књига која је посвећена овој храброј жени, а у првој  објављеној 2015. године, Миодраг Андрејевић је представио као бабицу Винку Милошевић Петрушић. Тако се и јасно види сва симболика живота јер магичност првог плача у детета је јача од било ког догађаја, најава континуитета у развоју људског рода, осећај радости и среће. И управо ту привилегију је имала Винка Милошевић Петрушић, као прва и главна сестра у лесковачком породилишту поред искусних лекара који су у њу имали безгранично поверење. Са наслеђеном природном бистрином из бајковитог села Боровца испод планине Гољак у Јабланици, школована у Београду добила је прилику да своје знање искаже у Лесковцу, поклони му сво своје стручно умеће до краја радног века  и да буде поносна што је прва у своје руке привила преко 20.000 беба и донела их мајкама са видљивим поносом уз сузе радоснице и љубави. И ма колика је природна неправда да она није могла да буде мајка са интересантним ореолом поноса и љубави саопштава да је свако новорођено дете и њено јер га је прва узела у наручје, пресекла му пупчану врпцу, окупала и повила пожелевши му дуг и срећан живот и предала мајци. Тако је ушла у легенду и заслужила почасно место на лествици познатих људи Лесковца. Оно, пак, што је и посебан изазов за дивљење је њена изузетна бистрина, виспреност, писменост и способност књижевног израза у поезији и прози. Скромно и ненаметљиво бележила је сваки детаљ свог богатог живота и одлучила да нам тек сада у позним годинама свога живота то подари. Та вредна списатељица савладала је непотребну скромност и одлучила да, поред описа свог богатог у бурног живота у изградњи новог друштвеног поретка преко радних акција, омладинског рада, организационих способности и руковања са Јосипом Брозом Титом, 10. октобра 1953. године у Лесковцу, када му је предала поклон у име омладине Јабланице и Пусте Реке, води и дневник који је љубоморно чувала до данас. А тема ове књиге је посве необична на шта указује и сам наслов МАЈКА , која је у српској књижевности обрађивана са различитих аспеката, а у нашој традицији заузима место изузетних обрада. Мајка је српском роду даровала нови живот, али је знала и да стоички поднесе када је он жртвован за спас отаџбине па чак кад се ради и о седам синова мајке Југовића. Тако мајчинство постаје још већа загонетка коју треба описивати, проучавати, одгонетати и са различитих аспеката књижевних и научних. А у бурној историји српског народа било је, нажалост, много примера доказивања мајчинске љубави, па чак и у трагичним периода живота. Тако је пуковник у пензији Војске Србије Миленко Аврамовић написао роман МАЈКА  о рату у Босни и Херцеговини 1992-1995. године о мајци Зечевић из Сијековца у Босанској посавини која је изгубила три сина и мужа, али је показала сву величину мајчинског поноса и чврстину своје душе.

            Међутим, списатељица Винка Михајловић Петрушић одлучила је да говори о мајци која на свет доноси нови живот, о великом узбуђењу, зебњи и страху, радости или тузи и да то забележи у свој дневник са јасном поруком да се мора много више обраћати пажња на сву величину и снагу мајчинства које се зна да покаже у светлини радости, али и у незамисливим трагичним одлукама жене која није дорасла да се уврсти у најсветији списак даровања живота са ореолом мајке, а биле су у могућности. Ипак, у животу постоје ситуације кад је неправедно испит мајчинства стављен на пробу, јер је требало донети одлуку да ли родити дете окупаторског непријатељског војника или силоватеља и болесника или не. Какав је етички однос према том чину. Које су психолошке последице. Које су одлуке. Каква мора бити лекарска етика. У свим тим ситуацијама побеђује посвећеност позиву који представља фундаменталну одрединицу постојања људског рода. Свака од двадесетак истинитих прича бабице Винке је више од изазова за анализу, схватање, закључивање, за посебан есеј, студију, драму, објашњавање најсуптилнијег осећања женске душе- мајчинства које се не може изједначити ни са којом другом појавим која карактерише људски род. И сада се с правом  можемо питати колика је неправда нанета жени у историјском развоју друштва када је жртвован матријархат и били су потребни векови да би се признала борба за еманципацију жене и изједначавање са мушкарцем. Јер, ако се у њеном телу рађа живот, расте и развија се девет месеци, ако су порођајни болови показатељ величине чина настанка новог живота, ако је први загрљај мајке више од узвишеног чина опстајања и преношење мајчинске енергије на ново људско биће, онда је она и апсолутни господар судбине човечанства, симбол невиђене љубави и стуб сваке породице. Нажалост, поједине приче бабице Винке из лесковачког породилишта указују на другу страни трагике поимања  мајчинства која нас доводи до неразумљивог ужаса и велике егзалтације према поступку мајке или пак лекара према нерођеним бебама или сопственог одрицања од тог узвишеног природног дара. И  да ли су било какве околности довољан разлог да се изврши злочин стварни или у покушају којим се негира осећај мајчинства. Но, то је тема која завређује пажњу научника различите провенијенције, али је изузетно значајна за нормалан развој друштва. Главна сестра лесковачког породилишта, бабица Винка је енергичан противник да се жени да право, ако је способна да обнавља људски род, да потисне мајчинство у други план и да се претвори у силиконску лепотицу, која не може ни да привије дете  уз груди и подари му највећу интимност и дамар душе. За њу је рађање новог живота више од узвишеног чина, више од среће, то је осећај који оплемењује људски род и омогућава му наставак постојања.

            А ко је бабица Винка. ? О њој Јасмина Томић, књижевница, коју је као и многе друге бебе после порођаја њене мајке прва привила уз своје груди пише: „постоји једна МАЈКА која није биолошки остварена, није у своју утробу носила бебу девет месеци и трпела порођајне болове. То је једна велика, племенита, надасве хумана и пожртвована жена. Она је прва школована бабица са дипломом из давне 1956. године.“ А бабица је среће после четрдесет година и препознаје по боји очију, потврдивши причу њене мајке о незаборавној сестри Винки.

            Приче из дневника бабице Винке подједнако су испуњене радошћу, одушевљењем, поносом, али и трагиком поступака појединих мајки, као и оних непознатих које се одлучују на злочин према својој тек рођеној беби. И онда се намеће питање да ли се мајчинство развија још за време деветомесечне трудноће или свом силином избије тек кад је беба рођена. Јер, ако се мајка одлучи да своју бебу остави без јасног исхода за њен живот, или ако покуша да је убије у клозетској шољи Окружног суда у Лесковцу или понуди другој породици на усвајање онда заслужује посебну и дубљу научну анализу, већу пажњу свих релевантних институција за разумевање или осуду. Наравно, никада се не може да схвати или одобри одузимање тек рођеног живота, да се то не би дешавало потребна је значајна едукација младих људи, који, између осталога имају и ту мисију да продуже постојање људског рода. Зато наталетит не може бити само пуки узнемиравајући апел, већ мора бити резултат амбијента друштвене сигурности и васпитања. Ове приче бабице Винке нису само литерарно штиво већ много више од тога. Оне су и порука и зов, и протест и основа за понос када се рађа нови живот. Како разумети оца који својој ћерки наређује да остави дете у породилишту, или како разумети драматичну причу о сурогат мајци, која, без обзира што већ има троје деце, не жели да дете остави брачном пару без деце иако је за то била плаћена.

            Бабица Винка је у лесковачком породилиштву радила са групом врсних гинеколога акушера на чијем челу је био др Оскар Киш и ни у једној прилици нису оставили било које дете незбринуто са пуно енергије, захтева и љубави. Стручна, посвећена, дисциплинована, оштра, одана суптилном позиву, савесна, своју срећу није могла да сакрије када успе да реши и најкомликованије случајеве порођаја и опстанка новорођенчета. Па зато, иако је њен животни пут већ обрађен у раније поменутој књизи, она ову своју књигу сматра најважнијом и воли је као и сваку новорођену бебу. Честитамо јој и желимо да нам подари још који драгуљ из свог богатог живота.