ВЛАСОТИНЦЕ – (Југмедиa/Саша Станковић) – У родном Власотинцу преминула је у 77. години живота песникиња Невенка Д. Поповић. Бавила се писањем и преводилаштвом са француског језика. Била је члан Удружења књижевника Србије и Књижевног клуба „Росуља“.
Објавила је три збирке: Фебруарско сунце (1975), Облак у пуплину од сенке (1995) и Јабука сестринства (2004). Заступљена у песничким зборницима песама у Србији и региону. Добитник је Октобарске награде општине Власотинце. Награђивана је на многим књижевним конкурсима широм Србије.
Од Невенке су се емотивним порукама на друштвеним мрежама опростиле њене сестре по перу, Светлана Пешић из Власотинца и Горана Влајић из Панчева.
„Нено, знамо да се за тебе на небу чува почасно место међу песницима – страдалницима и јасно нам је да ћеш наставити да нижеш стихове, јер су они били твој начин да дишеш и постојиш и њима да нас саветујеш, тешиш и храбриш. Звезде ће бити твоје речи, сунчани дан осмех, облаци – лековите облоге за наше животне грознице.
Изражавам саучешће, не само Нениним најближима, породици, њеним сестрама које су је са толико преданости пазиле и неговале а које је толико нежно волела, већ свима нама: у Власотинцу, у Лесковцу чију је гимназију похађала, књижевном клубу „Росуља“, Удружењу књижевника, Француској алијанси (на француском је писала добро као на српском), песницима и љубитељима поезије. Саучешће добри људи, где год да сте, саучешће! Остали смо без једног битног, светлог дела себе, без Невенке“, записала је Светлана Пешић.
„Отишла је Невенчица, душа дечја, Богоугодница јуродива. Ваља нам дуго плакати. Не зато што више није овде. Јесте и биће. Већ зато што ми који наизглед остајемо, у ствари не светујемо. Опипљива је само наша раслабљеност. Видљива је једино наша климавост. Њени су нам стихови били завет и заветрина“, објавила је Гордана Влајић.
