ЛЕСКОВАЦ – Са великом тугом и жалошћу вас обавештавамо да је данас преминуо Светислав Марјановић, председник Удружења параплегичара из Лесковца и потпредседник Центра за самостални живот особа са инвалидитетом у Србији, саопштава породица Марјановића.
Марјановић се целог свог живота борио за права и бољи живот палапрегличара и као одборник у Скупштини града од 2008 до 2012. године.
Иза њега је остала сестра са са супругом и две његове сестричине.
Сахрана ће се обавити сутра на Шпитаљском гробљу у Лесковцу.
%
Данило Коцић, дугогодишњи дописник „Политике“ из Лесковца и главни уредник електронског гласила Медија центар 016, изражава искрено саучешће поводом ненадокнадивог губитка великог хуманиста и личности необичне енергије.
Гдинама смо се познавали, а Марјановић је, иако болестан, улагао велики труд да књиге Д. Коцића, чије је био издавач, буду прави глас књижевне јавности Лесковца.
Марјановић је као писац заступљен у студијама Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и „Лесковачки писци и њихово доба“. О њему је инспиративну критику написао професор Борислав Бора Здравковић, највећи лесковачки песник.
In memoriam: Svetislav Marjanović – Ceci, saučešće gradonačelnika dr Gorana Cvetanovića
СВЕТИСЛАВ МАРЈАНОВИЋ: С ОБЕ СТРАНЕ ЗИДА
I
Светислав Марјановић – Цеци рођен је у Лесковцу 27. новембра 1959. године. Завршио је Лесковачку гимназију 1978. године. Објавио збирку песама „С обе стране зида“ (1988). Марјановић је оснивач и директор привредног друштва „Принт–уп“ доо (2005) и потпредседник Центра за самостални живот особа са инвалидитетом Србије (2010-2014). Аутор је тридесет реализованих пројеката и учесник бројних семинара, а од 2003-2013. године локални координатор у реализацији више од 20 пројеката Центра за самостални живот особа са инвалидитетом Србије.
II
С ОБЕ СТРАНЕ ЗИДА – Млад човек по пређеном путу, много млађи по списатељском стажу (две године), а већ стасао поимањем живота као ужасног ратишта на коме се ломе његова копља сумње и вере, смисла и бесмисла непрекидног опирања злослутним птицама у тамним вилајетима ојађене душе.
Светислав Марјановић је изузетан поетски тренутак лесковачке литарарне ситуације, можда и историје.
Хендикепирани личном трагиком, аутор не преклиње ни судбину, ни људе, ни свог умишљеног Бога, симбола добра и зла – свој живот носи, и проноси, као светлосну биљку стрминама ноћи.
Бол, црн, голем, лајмотив је целокупне збирке песама, око њега песник гради венац својих невеселих расположења, снова и сновиђења: али са оптимистичким ставом.
У својој посвети песник каже: „Није важно само бити жив. Много је важније осећати се живим“. Да, живот није ни леп ни ружан, ни црн ни бео, ма какав био; он је само онакав како га доживљавамо, како га видимо. Живот не може да има више лепоте него што је човек у себи носи. Ваљда је то стара мудрост до које је наш песник дошао личним искуством и ноћобденијама.
Збирка садржи пет циклуса под истобојним насловом: С обе стране зида, Беспућима патње, Делта живота, У алеји таме, Смисао суштине.
Цела збирка је насловљена С обе стране зида, истоимени наслов и уводне песме у којој песник даје слику свога живота. Зид полови живот на два дела, на ноћ и дан, на сан и јаву, на радост и патњу, на ову и ону страну гроба.
Беспућима патњи су циклус љубавних мотива. Ја не знам да ли је песник имао прилике да прочита песме Владимира Рајића, макар само једну „На дан њеног венчања“. То кажем јер ми се чини да Рајић, кога многи сматрају највећим песником бола у српској поезији, није ништа болнији од Светислава. И једног и другог су љубавни снови узнесени, обојица праштају и граде сан о љубави на рушевинама; не, нећемо рећи мазохистички, пре ће бити идеалистички.
%
У Беспућима патње Светислав Марјановић је чемернији од Велимира Рајића:
Као дим се вијаш пољем мојих снова,
морем мојих мисли као локвањ плуташ,
дал до тебе стиже одјек мога зова
док беспућем патње босонога луташ?
Болеће ме ноћи док се зори надам,
и јесење магле са сунцем без тебе;
ломиће ме чемер док у очај падам
и док црном снегу не поклоним себе.
Драга у поезији Светислава Марјановића је неухватљива, непрепознатљива; она није његова срећа, већ сан о срећи, она је бекство из ружне јаве у цветне пределе снова; неостварљива је, јер је имагинарна.
Још један женски лик је присутан у песмама: лик мајке. Она је песникова реалност, непресушни извор снаге, окрепљења у часовима клонућа, она је најлепше песниково чудо.
Само је један митолошки лик песника очарао: Прометеј. Судбинска подударност, поистовећење! У Делти живота, уводној песми истоименог циклуса, песник корача речним коритом живота којим су протицали његови давни преци и на чијим обалама тражи смирај свом умору:
Обале ми оштре отварају ране,
док потоци мутни утичу у мене
Желећи да бистар стигнем до свог циља,
чистећи се, болно ударам о стене.
Алеја таме је врт у коме „безнађе цвета“ и „мирише патња“ за шта су „сећања крива“:
Крива је и сумња која веру љути,
кријући под маском своје право лице,
и садашњост ова што прерано жути
бежећи кроз маглу слепе сутрашљице.
У Смислу суштине песник је, замишљен космополитски над целокупним животом, настоји да проникне у његову суштину, и још дање, у смисао његове суштине.
На животним токовима песник види тамне облеске као „појилишта звезда“ и „гробнице муза“, а у ватри „родилишта смрти и камених суза“.
У вечитом ланцу рађања и умирања све су суштине остале без смисла, па се пита:
Хоће ли нам плећа издржати бреме
бреме празних лажи и подлих превара?
Вечна питања. Вечна лутања. У Сећањима песник види људе као овце које безазлено пасу траву крвљу орошену. Иза ових стихова закључује:
Из белог руна са светлог олтара
живот нам прокледство у пехаре насу.
Није ли ова песникова мисао да је човек проклет већ самим рођењем! Тамни обриси песникове визије света се темеље на стварним доживљајима, не тескоби животног амбијента. Много је оловних облака на видику, али се иза њих наслућује сунце, сунце живота чији је плод и овај красни поетски ђердан.
Са оскудним животним искуством, али дубоко проживљеним, промишљеним, песников свет је аутентичан, а изражајна средства су у Дучићевским манирима, што је за почетак и добро, јер Дучић не може бити лош учитељ.
Добар ковач исковаће добру сабљу и позајмљеним чекићем, лош никада. Суштина је у садржају, форма је пролазна и променљива. Одело можемо мењати, себе не.[1]
СВЕТИСЛАВ МАРЈАНОВИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
С ОБЕ СТРАНЕ ЗИДА
У болници кревет, а ја живот псујем,
крај кревета мајка, смрт од мене тера,
из леденог мрака, к“о да шапат чујем:
Не предај се, сине, победиће вера.
Ја јој стегох руку, као да разумем,
не могах јој рећи да се залуд нада,
смрт је већ у мени, осећам: не умем
да на небо вратим звезду која пада.
Нисам чак ни свестан са које сам стране
зида што раздваја овај свет од оног;
уморно би срце да заувек стане,
док стазама смрти пролазим босоног.
К“о на ђердан бола нанизане сузе,
заискрише немо у мајчином оку,
са њеним ме срцем повезаше узе,
и осетих љубав, искрену, дубоку.
Одједном тишина што у мени бунца,
к”о ветар распали давно згаслу ватру.
Хоће ли ми зраци неког новог сунца,
мрак у болној души успети да сатру?
И, то ново сунце, поче да ме греје,
да отапа санте са усана бледих,
у мени се опет стари живот смеје,
крај процвета назад, вером смрт победих.
ДЕЛТА ЖИВОТА
Течем кроз корито ископано давно,
по коме су некад текли моји преци.
Делта ме живота као магнет вуче,
да потражим смирај у великој реци.
Обале ми оштре отварају ране,
док потоци мутни утичу у мене.
Желећи да бистар стигнем до свог циља,
чистећи се болно ударам о стене.
БЕСПУЋИМА ПАТЊЕ
Као дим се вијаш пољем мојих снова,
морем мојих мисли као локвањ плуташ;
дал“ до тебе стиже одјек мога зова
док беспућем патње босоного луташ?
Болеће ме ноћи док се зори надам,
и јесење магле са сунцем без тебе,
ломиће ме чемер док у очај падам
и док црном снегу не поклоним себе.
СМИСАО СУШТИНЕ
Све су бистре воде, у одбљеску тамном,
појилишта звезда и гробнице муза.
Све су ноћне ватре, у пламену сјајном,
родилишта смрти и камених суза.
Сваки цвет је мирис скривен у семену,
ослобођен крвљу, осваја лепотом.
Сваки плод је створен да служи времену,
крај сваког живота почиње животом.
Све су нам суштине остале без смисла,
потопљене давно под лажном дубином.
Све нас нека нова рађања притисла,
покојници плачу над својом судбином.
И све ће нас једном поробити време,
исто оно време које нас и ствара.
Хоће ли нам плећа издржати бреме,
бреме празних лажи и подлих превара?
У АЛЕЈИ ТАМЕ
Кад оживе мртве сенке голих грана,
а звезде нам сјајем оплемене око,
под ожиљком врисне лажно срасла рана,
што не боли јако, ал` боли дубоко.
И кад своје боје предвечерња дуга
нечујно у црне хаљине обуче,
скупи се у нама горчина и туга,
а снове нам почну кошмари да муче.
Јер кад год у башти, где безнађе цвета,
замирише патња која бол дозива,
кроз алеју таме мисао прошета:
то што прошлост боли, сећања су крива.
Крива је и сумња која веру љути,
кријући под маском своје право лице,
и садашњост ова што прерано жути,
бежећи кроз маглу слепе сутрашњице.
И страх из ког црно предсказање пени,
лелек у грудима, што ћутећи кличе,
и обзорје бледо, што споро румени,
пред чијом лепотом зла слутња узмиче.
[1] Борислав Здравковић, др Момчило Златановић, рецензија, С обе стране зида, Лесковац 1988.
