Leskovački pisci: Dragoslav Hadži Tančić, život i delo

Loading

КЊИГЕ ПРИЧА: Тајна црног лука (Књижевна омладина Србије 1992), Смртоносне и друголике приче (Књижевна омладина Србије, 1995); Грчко слово (Рад, 1999), Мастило нове учености (Филип Вишњић, 2006), У славу лажног сведочења (Београдска мануфактура снова, 2006), Плесач танга у оставци (Књижевно друштво „Свети Сава“, 2009), Из доњег света љубави (Граматик, 2012), Трпљење приче (Студио Знак и Граматик, Београд 2016).[1]

Године 2018. објавио је књигу кратких прича Догађај у ботаничкој башти (Знак, Београд). Заступљен кратком причом у антологији Михајла Пантића „Мала кутија“ (најкраће српске приче  XX века).[2]

ТАЈНА ЦРНОГ ЛУКА –  Ово је прва књига прича Драгослава Хаџи Танчића, коју је 1992. године објавила Књижевна омладина Србије. У новосадском Дневнику, 10. јула 1992. године Ђорђе Писарев записао: „Приче Драгослава Хаџи Танчића (рођен 1938 године у Лесковцу), до сада није објављивао – откривају изграђеног, рафинираног приповедача чије се прозне творевине крећу од минијатура блиских чистим лирским записима, до оних сложенијих прозних творевина које поседују меко вођену, поетизовану фабулу. Крећући се тако од кратких записа, готово скица за приче, па до оних разрађених, попут приче „Све је ветар“, Драгослав Хаџи Танчић изграђује вредан литерарни свет, понегде близак Павићевском – поготову када је у питању језик који користи – вешто комбинујући, како то наглашава Небојша Ћосић, елементе препознатљивог, реалног света са фантастичним и симболичким формирајући тако једну сасвим нову, значењски сложенију стварност.“

%

У завршној причи збирке Тајна црног лука (Књижевна омладина Србије, Београд 1992) „Детаљу изопштеном из комбинације“, Хаџи Танчићев приповедач нам с повесном хладнокрвношћу предочава ужасан крај чувеног еквилибристе, који ће необјашњивим замахом (још који моменат живе) главе поништити заувек беспрекорну линију свог раздељка. Да би иронија судбине била потпуна, иста „пред свој фатални наступ“ изговара мисао да (не)размишљање о складу целине и њених делова води потцењивању детаља који може „разградити темеље сваког подухвата“. Без обзира да ли овим специфичним резимеом порука из својих тридесетак прича подељених у три циклуса („Лекција из живота, најпре“, „Зечице, а затим родитељи“ и „Недужне жртве“), аутор овога дела указује да људском судбином влада СЛУЧАЈ или неки злогуки цинизам због кога можда баш страдамо онако како (смо) наумили; читање овакве прозе буди размишљање о битним егзистенцијалним питањима. Вредност предметно означеног се обистињује појмом као означиоцем, а то су ванвремене антрополошке константе – усамљеност, бол, болест и смрт, али такође и голицавост, тајанственост и провокативност мотива који би се, поједностављено речено, могли ставити под окриље Ероса.[3]

Приповедач се појављује у улози коментатора изнесених догађаја и стања својих ликова, оног који парцијалност тема и сижеа обједињује склопом властитог искуства које је тако суптилно унето у наративно ткиво да нигде не онемогућава „насиље маште над збиљом“.

Смисао његових прича треба тражити у њима самима и начину на који су повезане. Зато је приповедање тако саткано да се приче везују унутрашњим копулама, међусобно се употпуњују значењем, а негде скоро очито произилазе једне из других, па се могу читати у нормалном редоследу или почев од краја, чак и на прескок, што је једна од одлика данас актуелног поетичног захтева за активнијом улогом читаоца у рецепцији новостворених књижевних садржаја.

Иако свака прича опстојава као самостална семантичка целина, потпуно експликација шифре која свака од њих носи могућа је тек са разматрањем инхерентних односа сегмената овог прозног мозаика.

(…) Ако је приповедач господар ових прича, писац је потпуни песмиста, рекло би се – као да сугерише како уметност више не може решити безизлазни лавиринт у који је упао живот. Отуд у аутору још увек жеља за приповедањем када су истине или извесности које њима објављује само похабане метафоре, што би рекао Дерида…

На крајњем рубу спознајног скептицизма писац ових прича се, ипак, препушта спасоносном уточишту маште из које црпе вољу за даљим уобличењем своје духовне стварности. Ето приче.

ТРПЉЕЊЕ ПРИЧЕ – Најновија књига прича Драгослава Хаџи Танчића, носи занимљив наслов „Трпљење приче“ (Студио Знак и Граматик, Београд 2016) садржи следеће приче: У високој резолуцији, Пребројавање, Трефер, Испадање из игре, (Дуб)лажа, Милијардер, Теза за одгонетање, Да ли је старија кокошка или јаје, Из једног вакуум паковања, Будите срећни, Нужна правила за употребу среће, Та стакларија, Између неба и земље, Сметларење, Самомрзитељ, Под копчом полицијске значке, Трпљење приче, Катанчење, Пропусница, Презир, у тактици и стратегији, Расквоцавање речи, Пат(олошка) позиција, Приче из фусноте, Молитва, Пакт ћутања, Живели!, Искушење намиривања рачуна, Ц(в)илик, Ластари, Играти се или не играти се, на гробљу, Туђи кртичњак и сопствени глистини прстенови, Непрогурани ни од Хармса, Извлачење из бубња метежа, Нама драгог човека, Подсетник, О ноторном, Вече фадо музике, Два багажа, Како живот може да буде леп, Преосетљивост, Ружафилигранка, Поетика I, Поетика II, Поетика III, Говорење са собом и речито ћутање, За спас метафоре, Човек од неишчитане мисли, Фарбање, са образа, Испушена лула и неиспражњена пиксла, Дрвље и камење, Уринарни случај, Раздужења.[4]

ДОГАЂАЈ У БОТАНИЧКОЈ БАШТИ – У овој књизи нашло се четдесетак кратких прича. Књигу је посветио унукама Теодори, Галини и Уни. Најкраћа „Превише за једну причу“.  Ево је у целости:

Данас је један писац љубавних романа пребачен на геријатрију.

[1] Драгослав Хаџи Танчић, Трпљење приче, Знак и Граматик, Београд, 2016, стр. 137.

[2] Напомена: Прича објављена у најновијој збирци „Трпљење приче“, Београд, 2016, стр. 106. – Напомена: Приче објављивао: Летопис Матице српске, мај 1997, године, прича „Дух убице Киртена или говори мој пријатељ М.М. алиас Звер“ (прича из Грчког слова); Летопис Матице српске, март 1995, прича „Њок у сусрет без светоигрђа“ (из Грчког слова); Летопис Матице српске, мај 1999; „Разгртање пепела упокојеног времена“ (из Грчког слова); Летопис Матице српске, јун 1999, „Одбрана madam Bouisson“ (из Грчког слова); Летопис Матице српске, јануар – фебруар 2002, „Casus fortuitous“ (из Мастила нове учености); Летопис Матице српске, „Катарза“; Свеске (панчевачки часопис, уредник Богдан Мрвош),  јун 1995, три приче из књиге „Смртолике и н друге приче“, (Уводник броја насловљен „О мајсторима приче“. Цитирам реченицу: „Прозна радионица (Панић Пајић, Хаџи Танчић, Вујић, Стањевић или СФ – мајстори Скробања и Бакић) може бити  изазов за различите укусе, рачунајући и најпробирљивије међу нашим читаоцима; Свеске, децембар 1996, пет прича; Свеске, септембар 1998, три приче, из две књиге, У славу лажног сведочења и Грчког слова; Свеске, март 2000,  три приче, из две књиге; крагујевачки „Кораци“ , број 5 – 6 из 2006, шест кратких прича, из више књига; Кораци, број 7-8 из 2008, четири приче; Кораци, бр. 7-8 из 2008, три приче под заједничким насловом; Слава, нишки часопис, бр. 6–7, 2004, пет прича, под заједничким насловом „Аманет и читуља“; Градина,, бр. 20/2007, четири приче, под заједничким насловом „Душа заната“, новосадска Поља, септембар – октобар 2001, прича „Да ли тако говорио Заратустра“; Књижевни листови и Књижевне новине: бр. 915, 1.10.1995, прича „Климакс“, бр. 956, 157.1997, прича „Почасни круг“; бр. 974,15.5.1998., прича „Само наша грешка (Прича отвореног прозора); Књижевни лист (уредник Пера Цветковић), бр. 38, 1.10.2005, четири кратке приче, под називом Парови, бр. 71/72 , јул – август 2008, две приче, једна дужа – Сва поравнања доктора Јовановића; Књижевна реч: бр. од 25.2.1987,  прича „Оно што ми никада нећемо моћи да разумемо“, бр. 413, од 25.3.1993,  прича „Ја, Елија Казан“, број од 10.3.1995, једна краћа прича; две кратке приче у у Српским народним новинама, Будимпешта, од 16.6.1995, послао Никола Вујчић, Политика: „Прича са ограниченим роком ваљаности“ (8. јануар 1995).

[3] Раско Јевтовић, Књижевна реч, бр. 418,  јун 1993. године, приказ (Сизифовски развлачење жваке), књиге Д. Х. Танчића Тајна црног лука, Књижевна омладина Србије, Београд, 1992.

[4] Драгослав Хаџи Танчић, Садржај, Трпљење приче, Београд 2016, стр. 138 – 139.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: