Saša Z. Stanković: Tragovi Vlade Ilića, prvog modernog gradonačelnika Beograda, u Hrvatskoj

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ -У новом броју билтена „Глас Велике Попине“ објављен је чланак Саше З. Становића, професоре Гимназије „Стеван Јаковљевић“ у Власотинцу. Текст се бави мало познатим детаљима о фабрикама Владе Илића у Хрватској. „Глас Велике Попине“ издаје невладина организација Еко ЧУВАРКУЋА из Велике Попине, српског села у Хрватској.

Стваралаштву Саше З. Станковића, књижевника из Власотинца, опширно је представљено у двотомној студији – хрестоматији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016).

САША З. СТАНКОВИЋ: ТРАГОВИ ПРВОГ МОДЕРНОГ ГРАДОНАЧЕЛНИКА БЕОГРАДА У ХРВАТСКОЈ

 Влада Илић (Власотинце, 1882 – Београд, 1952) један је од најзначајнијих градоначелника  Београда, којим је управљао од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. За време његовог мандата престоница је добила: Панчевачки мост, Зоолошки врт, Београдски сајам, Вуков споменик, Градску поликлинику, Поликлинику за кожне и венеричне болести, Дом дечје заштите у Звечанској, темаље Храма Светог Саве, трамвајску везу Земуна са Београдом, десетак нових школа…  Међутим, јавност мало зна о његовим везама са Загребом и Карловцем.

Влада Илић се после школавања у Бечу и Ахену враћа у Лесковац 1904. као први школовани текстилни индустријалац у Србији. Заједно са оцем и старијом браћом откупиљује фабрику штофа Евгенија Михела на Карабурми, узевши кредит Српске банке у Загребу у којој је Лазар Дунђерски био један од главни акционара. Лазар и Коста, Владин отац, били стари пословни партнери, па је Лазарева унука, Олга Јовановић, убрзо постала супруга Владе Илића. Венчани кум им је био Александар I Карађорђевић. Тако је до  Првог светског рата Концерен Косте Илића синови раширио углавном текстилна преузећа по Краљевини Србији од Власотинца и Лесковца до Београда. После рата капитал улажу у индустрију Војводине (Велики Бечкерек и Оџаци), Македоније (Скопље) и Хрватске (Карловац).

Фабрика вунених тканина Вуна д.д. у Карловцу је предузеће чије је акције откупила управа Фабрике вунених тканина Косте Илића синови а.д. (1925). Наредне године Вуна д.д. је имала основни капитал 4,5 милиона динара и у резервном фонду 2,8 милиона динара, што ју је сврставало међу веће текстилне фабрика у Хрватској. Производила је све врсте мушких и женских штофова (од најјефтинијих до најбољих), чоју за војску, жандармерију, ватрогасце и жељезничаре, ћебад, шалове и друге тканине од вуне. Пошто су радили за војску тржиште им је било сигурно. Фабрика је имала модерне машине и велики резервни фонд. Предузећем је управљао Светозар Илић (1885-1961), Владин братанац, који је формирао и радничку колонију. У рукама Илића фабрика је била до 1941.

Текстилна индустрија д.д. настала је након што су Илићи откупили акције Првог хрватског млина на чигре д.д. у Карловцу и тамо инсталирали модерне текстилне машине. Фабрика се струјом напајала из хидроелектране на реци Корани, а имала је следећа одељења: штофару, трикотажу, конфекцију и погон за израду врпца. Произвођене су све врсте вунених тканина, мушко и женско рубље, купаћи костими марке “Корана“, одела и капути “Оптимус“, џемпери, мараме… У оба карловачка предузећа Илића  радило је 1928. до 600, а касније и преко 800 радника. И овом фабриом управљао је Светозар Илић до настанка Независне државе Хрватске, када емигрира у Француску, где и умре. Године 1949. у одузетим објектима отвара се Фабрика Едвард Кардељ, која ће касније променити назив у Југотурбина. Зграда чувеног млина на Корани страдаће у пожару 1954.

Наследици Светозара Илића су се после Другог светског рата вратили у Карловац, где и данас живе, а његов унук Предраг вероватно је последњи мушки изданак Илића.  Нажалост, Влада и Огла нису имали деце, а ни четири Владина брата немају директне потомке. Једино је Михајло Илић од сина Светозара добио чукунунука Предрага (1972). Ако он нема мушко потомство, са њим се гаси презиме Илић. Предраг је прекинуо сваку комуникацију са сродницима у Србији, тако да потомци Илића по женској линији, имају последње податке о њему док је био дете. Данас најпознатији портрет Владе Илића урадио је сликар Синиша Лабус, који је по оцу из Велике Понине, а на захтев Вука Бојовића, чувеног директора Зоо-врта у Београду. Бојовић је тим портретом и спомеником хтео да се одужи Илићу као оснивачу Зоо-врта.     

Одломак из књиге Влада Илић-Први модерни градоначелник Београда,

 Саша З. Станковић, Albion books, Београд

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: