GLASNIK Medija centar: Danilo Kocić, novinar – „Svetionik“, roman, osmo poglavlje

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Објављујемо ОСМО поглавље романа Данила Коцића „Светионик- позајми ми моју мисао“. Роман би требало да се појави ове године. Данило Коцић рођен је 4. септембра 1949. године (село Дадинце, Власотинце). Коцић је професор књижевности и дипломирани правник. Као стипендиста Косова и Метихије, (1972/73) био је професор Устава СФРЈ и Српског језика у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток). Радио је и као професор књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ (Власотинце).

Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу „Јединство“ 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар – дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Jедан je од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца и стални сарадник часописа „Помак“. Коцић је члан Удружења новинара Србије (УНС) и Савеза књижевника у отаџбини расејању (СКОР).

Добитник је бројних књижевних награда за афористику („Диплома Жак Конфино“), за роман (добио прву награда на анонимном књижевном конкурсу Филекса), кратку причу (друга и трећа награда Наше речи) и песму (две друге награде на Винском балу), али и октобарских награда Лесковца и Власотинца.

Данило Коцић је покретач, главни и одговорни уредник Е-новина ГЛАСНИК – Медија центар 016, које су званично почеле рад 13. фебруара 2019. године

КЊИЖЕВНИ РАД:

РОМАНИ: Изабрани живот (Из бележака мојих дана, Лесковац 1997), Изабрана тишина (Случај новинара Косте Даниловића, Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012), Измаглице – трилогија (Лесковац 2016);

ЗБИРКЕ ПЕСАМА И ПРИЧЕ: Чудна лађа (Лесковац 1987), Дневник на распусту (Лесковац 2002), Говор камена(Лесковац 2004), Песма жени (Власотинце 2007), Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016);

СТУДИЈЕ И МОНОГРАФСКЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ: Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016), Лесковачки песници – панорама лесковачког песништва 1944 – 2014, (Лесковац 2015), Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016), Проф. др Драгомир Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (2017), Проф. др Тихомир Петровић: живот и мисао- хрестоматија и коментари(Лесковац 2017); Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (2017), Изабрани списи –  сликање меморије (романи, приче, песме, аутобиографија, Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016).

 Данило КОЦИЋ: СВЕТИОНИК – ПОЗАЈМИ МИ МОЈУ МИСАО

 VIII

Седео си у центру села.

Са погледом на задружни дом.

Мирише на потрошено време.

Тврди камен те опомиње.

Загубила се мисао.

Ти се уозбиљио.

Спреман да се пењеш на врх планине.

Она зна да запрети усред летње непогоде.

Чујем ти мисао, пријатељу!

Учинило се да видиш придошлицу.

Занемело од самоће!

Може да буде још болније!

Погледао у правцу непознатог.

У крајичку око препознао друга.

Било је то доба када се писала коса танка.

Чини ми се да си ти, Јоване!

И мени се тако учинило!

Фала, богу, да и то можемо!

Устао са тврдог камена.

Кренуо у загрљај старини.

Руке се једва среле на пола пута.

Како смо, јаране!

Како је доба, могло је да буде и горе!

Знам, а питам колико да нешто паметно кажем!

Онда си показао оком на други камен.

Јован сео нехајно, као да се чуди.

Учинило се као да си домаћин.

Поређане клупе и тврди камен бројили су године.

Први пут си овде био незнано када!

Када и ниси знао шта ти се десило!

Ни ја, вала!

Као да је било пре оног потопа!

Јес, вала!

Време се стрмоглавило!

Гледаш ти њега, он тебе.

Не знате како да наставите започето ћутање.

Ненадано се искотрља нова реч.

Као да се одавно припремала да нестане.

Опет, питаш, реда ради.

Мило ти што је он ту.

И бесан као да су те изуједале осе.

Ту си, где ниси био пола века!

Како је прошао живот! – пита.

Као да га није било!

То се и мени чини!

И опет немо говорење, настала вечна тишина.

Као да неко моли да не прекидају далеко дозивање.

– Милевкеее! Еј, Милевкеее! Милевкеее!

Гледам Јована, као да тражим одговор.

То моја мајка!

?

Отац се спрема на пут!

Помислих на најгоре.

Добро си мислио!

?

Одавно само његове очи говоре.

Немамо никога да нам преведе шта казују!

Тада си схватио оно што те чека. Ускоро!

Пре уласка у село, свратио до гробља.

Обрасло у немар!

Једва пронашао своје место.

Прекрстио!

Заплакао!

Занемео!

Свеће ниси имао.

Опростиће стари!

Молим.

И поново се крстим!

Одлазим.

Са гробља.

Утучен!

Као да сам сусрео непознату слику!

Размишљаш, док крећеш да видиш.

Да видиш, свој давно заборављени дом.

Бојиш се да те неће саплети та нова боја невољника.

Ионако преостало мало времена за говорење.

За утеху, у томе ниси једини.

Ако утехе уопште може бити.

Сустижу године трајне пролазности.

Питао где сам свих ових година.

У Београду. Два сата вожње од Теразија!

Гледа те испитивачки.

Зар је Београд толико велико село!

Тако је лепше да се каже.

Говоре и они који живе у Кладову или Јагодини.

Насмејао се кисело.

Теби је остало да допричаш неку нову згоду.

Али, глас је застао.

Мисао никако да се присети шта је то толико важно.

Хтео си да поправиш лоше расположење.

Он исприча нешто што ме развесели:

Мог деду, напунио 82. годину, питали у шали:

„Колико ти је година, деда?

Одговарао кроз шеретски осмех:

„Још осамнаест до стоте!“

Баш се лепо досетио.

Тако изгледа, преостало је још доста недеља!

Ниси знао да испричаш неку сличну згоду.

Уморио те повратак.

Плашиш се да све што је било оде дођавола.

И да не добије непробојну паучину.

Слушао заповест која није знала шта да ти саветује.

Гледао си облаке.

Прогнозирао да ће бити оно што се некада десило.

Невреме ће доћи! – каза он.

Код нас никада није ни пролазило! – додао си.

Насмејасмо се сневесело!

Није баш тако. Хтедосмо да кажемо.

Знали смо да је то неистина.

Све наше истине биле су измишљене.

Тако се лакше живело.

Погледах испитивачи: „Да наручим гајбу пива!“

?

Лакше је тако него замарати продавца!

Ма, да идемо у кафану које нема у нашем селу!

То је много боља идеја! – казао си.

Продавац, теби непознати младић, донесе гајбу.

Изнео је из фрижидера!

?

Родио се син, прво мушко у породици!

Двориште претворисмо у кафану!

Пили смо док нисмо знали да је већ свануло.

Тако се ради када се сусретну мисли после пола века.

И када се слави рођендан првог сина.

Гајбе нисмо бројали.

Математика нам је, ионако, лоша страна живота.

Због ње све се своди на неколико бројева.

И наду да ће их бити мало више.

Преотети од себе за себе.

То је било једино што је преостало.

Док се живот потпуно не истањи!

Радовао те долазак.

Био си тужан што се то десило пола века касније.

Као да си заборавио завичај.

У даљини, стално мислио на житна поља.

Мислио и на ливаде у мајским данима.

И на веселе девојачке песме.

Дошло је време заборава сопствених мисли.

И зато те теши исечак из живота у позним година.

Немаш где да се сакријеш од сопствене слике.

Давно избледела од дугог трајања.

Цена твога полаког нестајања је премала.

То је вечита прича.

Понављање није нимало оригинално.

Сада ти остаје да се радујеш малим стварима.

И тренуцима који буде наду.

Ако ти је уопште потребна и ако нешто значи.

Постао си записиничар свога дана.

Довољно да ти живот не буде потпуно заборављен.

Ствараш своју теорују изгубљених илузија.

Чини се да више не можеш да мислиш.

Тај лажни оквир твога трајања очекујеш да нестане.

У завичају си.

А то је лековито за крај који је неминован!

Замрачило се, иако је сунце високо изнад планине.

Твоје очи не виде ништа.

Само осећаш сузе.

Плачеш, а не плачеш.

То је та бољка која код тебе не пролази.

Изгледа да си у кревету.

Само не знаш где.

Ваљда стигао где си наумио.

?

Видиш оца на зиду.

Мајка је поред њега!

Обоје те гледају, уз осмех.

Добро је, док је тако! – говорио си.

Само загонетка остаје.

Када си стигао!?

И зашто си стигао, како си стигао!?

Мобилни звони као да је болестан.

?

Одговараш непознанцу.

Незнаш шта те пита, а нешто јесте као питање.

Само чујеш себе како говориш потврдно.

Ниси се окренуо на другу страну кревета.

Пристигао онај младић из продавнице.

Ништа не говори, а као да нешто казује!

?

Шта се није догодило!?

Све и ништа! – рече младић.

Царовала су питања.

Важно да си добро! – рече поново младић.

?

Много смо певали. Због мог сина, првенца!

Тада се истрезних.

Никола, хвала ти! – прозборио си.

С муком, сетио се како је кум наденуо име.

Знао си да си пио. А као да ниси знао.

Помешале се слике.

И успомене.

Све је отишло с оне стране сећања.

Младић се ослободио неугоде.

Прича разговетно, али изгледа да се боји све да каже.

?

Никога ниси увредио!

Само си причао неповезано.

Разговетно да ни свој промукли глас ниси препознао.

Тако се ради када се не мисли како се ради!

У нашем селу прво мушко дете после годину дана!

?

Једва смо чекали да се то деси.

Исприча придошлица да се деца ретко рађају.

Сваке године по једно.

Сваке недеље неко умре.

Свадбе су постале народна весеља.

Цело село слави!

Није важно да ли је неко некоме род.

Сви су позвани.

Прича он као да си дошљак.

Хоће да каже оно што одавно знаш.

Пола века није те овде било!

Последњи пут када ти отац умро!

Чак се не сећаш ни године.

Знаш да је била зима.

Једва сте га сахранили.

Мајка је имала више среће.

Тешко боловала, пола године.

Комшије се нису превише мучиле да ископају раку!

То се овде зове – срећа!

Једног старину нису могли да сахране недељу дана.

Снег је заробио село.

Сандук су донели из града седмог дана после смрти.

И то се не би десило да твој отац није био упоран.

Сетио се тога иако си био исувише млад.

То су слике које се не заборављају!

Пркосе времену.

И старости!

Ове нове, дођу и оду.

Као да их није ни било.

Ниси веровао да ће се то десити и теби.

Као и твоме деди и оцу!

Понавља се историја људског памћења.

Заборави се све, или готово све!

Да глава не боли.

Свог телефонског именика никада се не сећамо.

Заболи глава као да је ударена маљем!

Псујемо живот као да је крив што смо заборавни!

Хтео си нешто да питаш Николу.

Мисао пролете и оде.

Као да је ударио гром поред куће.

?

Морам да идем. Важно је да си добро!

Није требало да бринеш!

Прозборио си као да се правдаш.

Мој отац говорио колико си паметан.

?

Пресрећан сам што си пио са нама!

?

Ниси се посподио!

?

Био си љут када смо ти персирали!

Насмејао се. Да зауставиш главобољу.

Никола пружи руку. Позва и оде.

Тек ћемо се весилити, када се син жени!

Поново се смејемо.

Знао си да то нећеш доживети.

Само се ругао животу!

Одмаглило време.

Остао трачак.

И мање од тога!

Колико да се за крај стави – тачка!

Ако и за то има наде.

И ако та тачне има некаквог смисла.

После ове тачке, настаје дуга, предуга пауза.

Старци се затим хвале како им унука ради на ТВ.

После се присети: и зет ту био запослен.

И ћерка.

Талентовани људи.

Лако прегласају боље.

Када се удруже глупаци, паметнији у мањини!

Само што памет мери већина.

То је смисао правде.

Код нас.

И у свету!

По томе смо блиски напредној цивилизацији.

Зато глупост постаје правило понашања.

Боље што не гледаш ТВ.

Не читаш новине.

Не пратиш интернет.

Мобилни чуваш да јавиш како си почео да умиреш.

Можда неће бити ни потребно.

Неће имати ко то да чује.

Струје има само повремено.

Мобилни ће се огласити као да си – мртав!

Један живот мање у забити оде.

Вреди колико лаки поветарац пред невреме.

Престаће грмљавина и смириће се потоци и река.

Неко ће се досетити да си дошао после пола века.

Срећом, нису се испунила њихове прогнозе.

И даље си жив.

Остало мало времена да испричаш породичне приче.

Можда ће некога занимати.

У нашем селу некада није било досадно.

Сада је сељацима једина разонода нечија смрт.

Тада се добро попије.

Када прође неко време, настају приче.

Он се касније препричавају уз заразни осмех.

Записао си Дневнику сећања о двојици комшије.

Првом тешко болестан отац, други има добре волове.

Моли син болесног оца да комшија упрегне волове.

Потребно је да оца пребаце до доктора.

Октобар, хладно, ветар подсећа на смрт.

Пут блатњав до колена.

Газда добрих волова, који пуши и пије, замишљен.

Комшија! – поче да прича, па стаде.

?

Све је то добро што је твој татко болан!

?

Али, питам се, комшија, ко ће волове да тера!

Крај приче није важан.

Исти је, као и у другим случајевима.

Мора се путовати до гробља.

Уз мало кукњаве и домаћу ракију, такав је ред.

Не интересују те нове колекције дана.

Свет се прави паметнијим него што јесте.

Понижен си ако их слушаш.

У село струја стиже само повремено!

Сваки нови јачи ветар доноси мрак.

Другде, неке жене буне се због злостављања.

Тужан си, немоћан и престар.

У ствари, бунио би се, али нема ко да те слуша.

То је најбоље решење да не полудиш.

Не дозвољаваш себи да изгубиш стрпљење.

То је прва бољка међу болестима које ти прете.

Неваспитање ће стићи и у твој крај.

Потребан је само добар пут.

Моћници одавно обећавају нове неистине.

Ни вашар таштине те не интересује.

И од њега може само да заболи глава.

Сада си на правом месту.

После пола века, ако не рачунаш и доба одрастања.

Довољно време да се поздравиш до новог сусрета!

Прича коју носиш не може верно да се преприча.

Ово је само покушај копирања.

А то је друга верзије прве верзије друге копије.

Она личи само на оно на шта би требало да подсећа.

На један одоцнели живот.

Види се у поломљеном огледалу сећања.

Учили те да будеш паметан када крећеш некуд.

Лагодније ходаш улицама града.

У њему провео цео живот.

А и даље си странац-дошљак.

Тешиш себе: у великим градовима, сви су странци.

Сем оних који се препознају по акценту тога краја.

Чујеш их како говоре: деда им је рођен овде!

За његовог оца не знају са које је планине дотрчао.

Срамота их да кажу да су и они сељаци-дошљаци.

Ништа пре другог колена не узимају за своје.

Уз кривудави пут, пратиш своје кораке.

Уска стаза подсећа на устајалу балегу.

Ниси мислио ништа.

То је довољно да се размишља о пролазноси времена.

Корак ти је успорен.

Довољан да сустиже твоје протекле године.

Гледао некада познате пределе.

Сада ти се чини као да их први пут видиш.

То је цена твог дугог века.

?

Седамдесета измиче.

Нови дан је чиста лутрија.

Тако се овде некада говорило.

Сељаци у праву.

Облак те упозорава да се спрема промена климе.

Не мариш.

Не плашиш се грмљавине.

Не чујеш је.

И да је чујеш, не би је чуо.

Све то је постало равно.

Од када си кренуо овим путем, мисао стала.

Ниси срео ниједног пастира.

Ни оваца нема.

Козе одавно нестале.

Због њих твој отац морао да иде у затвор.

То је детаљ за другу причу!

Идеш даље, а као да си стао!

Не мариш што све тече тако споро.

Заустављаш време.

Или оно моли тебе да превише не журиш.

Ноге ти нису спремна да буду брже од капи воде.

Она ти је потребна да ухватиш мисао.

Теши те што, ипак, неће невреме.

Мислиш тако. Учили те старији!

Само понекад. И они су знали да се преваре.

У планини никада не треба да будеш сигуран.

И вукови се појаве када се најмање надаш.

Људима овде ни они не прете.

Само се боје да не буде горе.

А биће горе.

Тако је одвајкада.

Од рођења до смрти.

Само повремено живот зна да превари. Набоље!

Изнад твоје главе пролетела ласта.

Подсетила да је одавно стигло пролеће.

Приметио, свуде око тебе је зеленило.

И ливаде се пробудиле.

Ускоро ће косачи, ако их има.

Застао за тренутак да видиш оно што се не види.

Живиш у паралелном свету.

Онај прави, давно је нестао.

Овај други, ускоро ће се придружити.

Ноге те најбоље опомињу.

И заостала мисао која не говори.

Идеш даље брзином пужа.

Довољно да стигнеш где си наумио.

Нигде. То је пут који има свој циљ.

Боље је тако, него да унапред буде одређен.

Тада се не стиже где се неумило.

У сусрет иде неко.

Примећујем само волове.

Враћају се кући.

Ниси веровао да се то дешава када си био мали.

Сада се увераваш да је могуће.

И оно што је нестварно, постаје истина.

Присетио да је о томе говорила твоја бака.

Волови паметнији од самих волова!

?

Људи мисле да су глупи, а нису!

?

Људску памет мере по својој мери.

Не одређују по народним, него својим аршинима.

Тада си научио једно од правила живота:

„Није увек оно што ти се чини да јесте!“

Кола претоварена.

Пуно џакова.

Нагађао: брашно из воденице!

Гледаш оне лепе, беле волове, и помишљаш.

Не осуђујеш и не можеш да кажеш праву мисао.

Нешто ти ту смета.

Можда најпре питање: како је могао да их остави?

Можда се ненадано разболео?

Није ли – умро?

Ту суморну, тешку мисао, прекида друга.

Људи остаре када престану да се заљубљују.

Одавн, изгубио си најважније године.

Учинило се да су волови заљубљени.

Учинило да воле наметнути живот.

И да се полако приближавају своме дому.

О крају свога крај, не размишљају!

Или ти се тако чини!

Не разумем мисли ових добрих, вредних животиња.

Идеш даље оним заборављеним путем.

Вратио би се, али те мучи кратко питање:

„Можда је власник ових волова ту, негде у близини!“

Помогни му.

Да макар умре као сваки пристојан човек!

Негде после друге кривине, можда.

Приметио да нешто није у реду.

Са тобом: не можеш да мислим!

Не можеш да се вратим.

Не можеш ни да останем.

Све је ту, око тебе, а тебе нема!

Како се живот сузио у једну једину реч: нестајање!

Само што ниси пао.

Тог тренутка, наишао је незнанац.

Ухватио те за руке.

Прошапутао неколико речи и повео назад.

У село! Близу. А далеко.

За тебе је сваки нови корак опасан.

Приближаваш се нестајању.

Дишеш, а као да си стао!

Недостаје ти мало више слободе.

Незнанац те посматра.

Чујеш његову мисао.

Накнадно је разумео: куда! Где сам пошао?

?

До села, назад!

Чека ме двориште које нисам видео пола века.

?

Како се не познајемо!?

Обневидело се, пријатељу.

Чујем те, а не чујем глас!

Да није мојих волoва, не бих знао ни куда да идем.

Отишли, али неће отићи док ме не виде.

На улазу у село.  Паметни су!

Тако ти испреда причу коју ниси довољно разумео.

Казана разговетно, теби нејасна.

У старости, мотало ти се по глави, којешта.

Ниједна прича није довољно разговетна.

Зато се младост подсмева исхабаним годинама.

Не зна она да ће брзо доћи!

Док израсте неколико; мало више пролећних трава.

Растали, честито се нисмо упознали.

Милан! – рече он.

Не знаш да ли си казао надимак који те мучи.

Тако је то када не идеш до краја пута.

Он те тера у несан у старости.

Некада није било тако.

Сви путеви били ти добри.

И они који то нису.

Младост посматра далеко, а близу.

Старост се сместила у излизано трајање.

И оно ти смета.

Прети да нестане као подивљали пожари.

Извршили задатак, то им је било најважније.

Започео да се играш скривалицама.

Иза своје сенке.

Машташ: то је лековито.

Води радозналости и гаси тугу.

Прелиставаш своја сећања и пожутеле књиге у соби.

И њих си напустио пре пола века.

Тражиш затурене најлепше боје пролазности.

Ниси био талентован за све.

Срећом, најтеже ствари те нису мимоишле.

Тако најбоље проверио снагу пролазности живота.

У једној од књига, живот је записан као музика.

Ретка су то дела: чувају се као најдраже успомене.

Твоја давно напуштена соба била је књижевни излог.

Личила је на обичну просторију.

У њој се осећа заносни мирис старих поклона.

Ниси бирао одабране књиге, али као да јеси.

Корице ти нису биле важне.

Садржај оцењивао тек када си књигу прочитао.

Неке ниси ни стигао.

Младост је била бржа од сваког заноса.

Писао само повремено.

Мајци и оцу.

Кратка писма.

За друго, у пролазним годинама, мало времена.

Саставио само неколико књижица.

Колико да се назовеш писцем! Из провинције!

Као да је то нека срамота.

Ниси волео снобове.

Сељачки живот добро разумео.

Боље од свога заборављеног тренутка.

То се зове памћење за дане који пристижу.

Године долазе у поцепаним ципелама.

И подераном оделу.

Повремено ниси веровао ни себи.

Покушао да нађеш одговоре.

Они су били изгубљени у затуреном времену.

Док си прелиставао старе књиге био свој.

Синула мисао као да никада неће отићи!

Твоја порука младости: непристајање на пристајање.

У годинама без сна, изгубила је смисао.

Изгубила је звук и боју!

Прелиставаш Камијеву мисао:

„Боже, будим се, дакле, постојим!“

Није ти више до буђења.

Ни до новог знања.

Незнање ти више није љутило!

Научио шта се чинило важним.

Сада се, углавном, све негде загубило.

Живео ван правила: по своме!

Никога то није требало да интересује.

Дошло време да се прелиста инвентар успомена.

Ако је могуће.

Сада, то је једино и преостаје.

Ако знаш да се сећаш и ако буде било времена.

Сумњаш.

И то је добро.

Значи, и даље мислиш: успорено.

Довољно да се осећаш како си међу живима!

Макар привидно!

Неки писали приче о људима средњих година.

За то ниси имао времена, не сећаш се тога доба.

Радозналост те није занела.

Ни повремени посетиоци твога родног места.

Ни јунаци доба твога доба.

Време и они нестали као мехур од сапунице.

Немаш посебне захтеве, ни очекивања.

Све што најважније било, догодило се!

Несрећно је годинама страдало твоје памћење.

Успут, неприметно.

И за тебе, и друге.

Колективно!

Затурен у крајолику загубљеног очекивања.

Само, повремено, путовао ноћним возом.

У машти, тако се најлакше одлази из провинције!

Ниси био ни светац, ни грешник.

Мало си такве и познавао иако си доста путовао.

Мреже људског неспокоја су око тебе.

Живот се намећа као неразумна прича.

У суштини, то је тако, нико те није схватио до краја.

У ствари, нико није ни разумео шта је почетак.

Шта је крај самога краја и шта преостало.

Ниси писао дуге приче, ни дуге романе.

За вежбање, било ти је потребно мало простора.

Ниси посвећен поезији као начину живота.

Више је волиш, него што је разумеш.

Смисао песме није у љубави, него у разумевању!

Бар тако ти се чинило!

Или, можда је то лажна слика лажне слике.

Ниси стигао да довршиш своје дело.

Још није крај.

Можда ћеш успети!

Никада ниси схватио шта је радозналост сна.

Ниси разумео понешто од нешто.

Ниси разумео довољно свет око себе.

И други распоред првог распореда ствари.

Чувао старе приче; само су, негде затурене.

Мали део у твојој глави.

У давно затвореним фиокама и несећању.

Сећаш се одломака.

То су само сличице из живота који ти је наметнут.

Још ниси направио списак добрих људи.

Њима  ниси пожелео што ће се теби догодити.

Молио као да ниси знао да ће доћи старост.

И без молбе, свима је исто записано.

Улични чистачи те храбрили.

Хтели да будеш бољи него што јеси.

Њих разумео као слику вечите наде.

Као нежну бајку пре спавања.

Као слику изван свих слика.

И као наду свих нада!

Твоја животна зрелост нису године.

Твоја животна зрелост: оно што се иза њих крије.

И оно што ће бити тек откривено.

Ниси ишао лаким путевима.

Ниси ишао далеким друмовима.

И непрегледним пределима.

Њих си једном видео и више никада.

Твој свет био је јасан: као и живот.

Нестварно-стваран.

Обичан, тугаљив, несхваћен и далек!

Тражио у речима немогуће.

Проналазио само део тог надања.

Довољно да будеш задовољан.

Нису те напустиле идеје минулог доба.

Само су добиле мирис траве.

Отуђеност ти је суђена.

Побеђивао си је повременим излетима у непознато.

У пределе, далеко од завичаја.

Ниси заборавио заносни мирис липе.

И дивне, тужне слике, крај старе, оронуле куће.

То те чувало свако заборава.

И отуђености од младалачких корена.

Твоје планинско разумевање стварности лечило.

Од туђе бољке побољевао.

И свеке врсте заноса.

Волели да те слушају, нарочито у смирај дана.

И ноћу, када је дувао северац и падао снег.

Ниси никада заборавио заборављене.

Ниси заборављао остављене, нестале, далеке људе.

И није те мучило размишљања о срећи.

Јер, признајеш, несрећа ти много боље стајала.

Болела те глава када су сви причали о пропасти.

Као да је то нека новост.

Цело људско трајање у знаку је те бољке.

Радост је постала споредна ствар.

И зато јој је цена превисока!

Мислио кроз наочари које ниси носио лети.

Нису ти биле потребне ни у излизаним годинама.

Прашњави путеви нису те замарали.

Више волео њих него велеградску галаму.

Свет у граду ходао је умивеним улицама.

За тебе су оне одувек биле стране.

Испробао живот у свим варијантама.

Ниједна боја слике није остала до краја.

Једино што си понео из завичаја су успомене.

Звезде те молиле да их насликаш.

То си урадио и када их ниси видео.

Када је ведра ноћ, ниси се трудио да их бројих.

Бојао се далеких предела и непознатих људи.

Сећања ти једини замак тишине.

Веровао добрим људима.

И лепом дану које те учило доброти.

По очима препуних суза препознавао људе.

Препознавао времена.

И смисао људског трајања.

Годинама живиш од сећања.

То је једино сигурно трајање.

Све остало је – несталност.

Смисао опстанка видио само у тугама пролазности.

Баналност те замарала, као дуге зимске ноћи.

Природа у твоме оку сећа се прошлост.

Није иста као данас.

Препознајеш драговољне мотиве дечачких слика.

Колорит твојих пролазних дана има боју туге.

Уздах појачава сенку.

Пролазност нагони да видиш само део стварности.

Умориш се повремено од свога умора.

Не памтиш више речи, јер их нема.

Тишина постаје лековита.

Као пролећни поветарац.

Огледала ремете илузију стварности.

Срећом, то те више не узбуђују.

Другачије видиш себе иако не видиш добро.

Посматраш део свога ока као најдражи кутак.

Као преостали остатак дана и трајања.

Завичајне ноћи у овим годинама су тужне.

Зато, повратак те враћа у време који си упамтио.

Повремено особен и самосвојан.

Срећом, други те тако не виде.

Не вређа те, јер већина не жели истину о себи.

Први период живота назвао си – младалачки.

Други безимени.

Трећи, остаје да буде написан.

Разговараш са собом да се не би посвађао са другима.

Подсећао се на оно што је вредно памћења.

Нажалост, често су стизале оштећене слике.

Није било страсти, ни жеље да се то промени.

Препустио да живот тече као планинска река.

Њој су, као и теби, други одредили ток.

Љутио се, али није вредело.

Детаљи твога трајања тек треба да буду исписани.

Повремено уживаш у издајству свога сећања.

Невероватно, али истинито.

Теши те сазнање да у томе ниси једини.

Покушао да промениш живот.

Он је скројио судбину људима које си сретао.

Остаје да се прохода преостало време.

Ако се уопште може.

Најтежа старачка клетва није смрт, него – заборав.

И болесне ноге које су жељне да не буду такве!

Мислиш док не мислиш, јер тако боље размишљаш.

Ћутиш и видиш себе.

Да није тога, не би препознао друге.

У тамном огледалу прошлости крије се слика.

Поштовао си експримент живота.

Да тога није било, не би остало ништа.

Бежао од сујете, која те стизала.

Та слика те повремено претварала у другог.

Учинило ти се: без талента кренуо си у живот.

Тек касније, открио да си био у заблуди.

Научио да живиш по нотама које ниси знао.

Правио сигурне грешке, пратиле те као невреме.

Побеђивао, али и губио.

Упорност ти је била врлина.

Уз смешак поредио себе са магарцем.

Веровао да ниси сличан њима.

Тврдоглавост ниси остављао за сутрашњи дан.

Време, повремено обасјано светлошћу.

Преостали део твога трајања окружен полумраком.

Или невидом!

Ниси увек знао да дефинишеш своје доба.

Ни себе, ни друге.

Све је око тебе било у шифрама.

Надао се да ће доћи дан одгонетања.

Ниси желео да слушаш када је било најпотребније.

Сада не можеш ни да се чујеш.

А шта би то и вредело.

Чак ни снови нису нарочито лепи, само повремено.

После доброг дружења и чаше црног вина.

Желео да сањаш са школским другарима.

И то се повремено дешавало, али се позаборавило.

Време је да се своде ненаплаћени рачуни.

Ако га уопште буде било!

Али, и то је свођење трајања.

Да се дозна што се заборавило!

И крај новога почетка.

Осећаш, као да не чујеш свој глас.

Туђа шапутања много ти јаснија.

Долазе из даљине и неког другог времена.

Читао о уметницима који су сумњали у себе.

Неки завршили пре времена – добровољно.

Твоја сумња не иде тако предалеко.

Не припадаш њима.

Имаш снове, можда ће се и остварити.

Да се сете када више није важно за тебе.

Читаво твоје трајање у знаку нејасних симбола.

То те не мучи, јер је углавном тако и код других.

Исписујеш живот у полумраку, усамљен.

Као да шаљеш разгледнице из далеког света.

Твој глас је нејасан, храпав, старачки.

Спреман да утихнеш када завршиш недовршено.

Сврстао се у ред генерације пролазних.

Она се увелико припрема на починак.

Црташ аутопортрет, можда ћеш успети.

Та врста уметности код тебе је, за сада, у измаглици.

Игре сенки на твојим сликама само су привид.

Запитан над својом и судбином пријатеља.

Тражиш одговор на питање које ниси поставио.

Говорио: ако они нестану, нема ни твога света.

Бити сам, не постојиш!

Бол је постала твоја терапија.

Докони људи радују се када те виде.

Знају да си, макар повремено, једнак међу њима.

Твој живот није у знаку песничких рима.

Њих је све мање, нове песме ти неразумљиве.

Одговор јасан: човек си прошлога доба!

Или су ови песници из новог времена.

Теши те мисао: до тог доба нећеш доћи!

Пре путовања записао њено име.

На дрвету липе поред твоје куће.

Било је јулска жега.

Липа је мирисала као да је плакало цело село.

Тада ниси ни сањао о другом добу.

Ниси размишљао да ће будућности бити онаква.

Сада је време у бојама прошлости.

У знаку изанђалих метафора и рецитованих стихова.

Нарочито у добром друштву.

У кафанама које су мирисале на опушак цигарета.

И смирај дана пре одлазака поднапитих гостију.

Они су заборавили шта су говорили пре.

И нису се сећали шта су говорили после пића.

Тако заувек упамтио сећања која не умиру.

Она нестају ни и у данима поспаног месеца.

Сада чак и сањаш места на којима никада ниси био.

Тако си најбоље схватио да си ограничен у бескрају.

Име твоје велике љубави исписано је једном.

За сва времена од којих се неког доба и не сећаш.

Остала су биле ту као утеха.

После невремена све је могло да буде много горе.

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: