Danilo Kocić: “Leskovački pisci – tragovi i traganja” – pre Drugog svetskog rata

Loading

На слици: Детаљ са промоције стваралаштва Д. Коцића
у Народној библиотеци “Десанка Максимовић” у Власотинцу

ЛЕСКОВАЦ – У двотомној студији – хрестоматији Данила Коцића, новинара, дугогодишњег дописника “Политике”, “Лесковачки писци – трагови и трагања”, (Лесковац, 2016), објављен је део о ауторима који су стварали пре Другог светског рата. Ево једног одломка – уводника из те књиге.

I

Требало је да прође доста времена од ослобођења од Турака па да се у Лесковцу или од његових људи почну стварати дела за која би се могло рећи да заиста спадају у белетристику. Међутим, у њему су се или од његових људи и у то време појављивали списи, у листовима, часописима и књигама, који свакако представљају извесно списатељство, те њих морамо поменути пре него што приступимо приказивању оних које сматрамо чисто литерарним творевинама.[1]

У одсуству сваке литерарне климе, сматра Драгољуб Трајковић, у Лесковцу дуго није могло да се јави никакво списатељство већих вредности. Оно се тада није јавило ни у Нишу, а још мање у Врању или Пироту, јер су тада Стеван Сремац, Борислав Станковић и Радоје Домановић, који су боравили у тим градовима, постали књижевници тек у Београду. Али, ако у Лесковцу и од њихових људи, све до данас, нису створена књижевна дела каква су дали напред поменути писци, у њему ипак има појава које су, скоро од почетка овога века, интересантне и заслужују нашу пажњу. Овде, пре свега, мислио на извесне списе Сретена Динића, па на приповетке Жака Конфина и Бране Митровића, као и на песме Добровоја Каписазовића, Фреда Фазлофског и других, не испуштајући из истог периода ни извесне публицистичке списе нити драмска дела Наталије Арсеновић.

(…) У Лесковцу је одмах после ослобођења од Турака провео неко време као професор и директор Гимназије познати национални радник и писац Милош с. Милојевић, који је целокупном својом мисли припадао прошлости. У то време је од 1887. до 1889. године излазио у граду на Ветерници ,,Црквени гласник’’ часопис који је своје ступце посвећивао питањима вере, цркве и свештенства, под уредништвом лесковачког намесника Димитрија Н. Алексића, који је био писац многих песама и приповедака с мотивима из библије и црквене историје. Сем тога, у Лесковцу је 1888. године излазио политичк лист ,,Глас народа’’, а објављене су и две књиге: календар ,,Крин’’ (1887) и ,,Српско хришћанско домаће васпитање’’ (1888). Још 1891. године, стари лесковачки учитељ Јосиф Х. Костић, написао је своје успомене на ослобођење Лесковца и околине и објавио их наредне године. У свом спису, који је прештампан 1907. године под насловом ,,Ослобођење града Лесковца, Власотинца и околине’’.[2]

II

ПИСЦИ ПРЕ II СВЕТСКОГ РАТА (краћи преглед)  – Лесковац је између два светска рата имао неколико више изузетних ствалаца, а период од 1918. до 1941. године сматра се његовим „златним добом“.

НАТАЛИЈА АРСЕНОВИЋ – ДРАГОМИРОВИЋ (1886 – 1978) рођена је у Лесковцу и прва је жена комедиограф у српској књижевности. Поред комада „Лесковчани у Паризу“, написала је још три позоришна комада: „Бисрна књегиња“, „Удај ми ђену“, „Капетан Милан“. После Другог светског рата започела је (није завршила) лакрдију о Тодору Тонићу, лесковачком адвокату, народном посланику, или како се сам називао „татко на народ“. Наталија – лесковачка Парижанка, преживела је голготу преласка са српском војском преко кршевите Албаније, била је предани активиста Међународног црвеног крста у Паризу, проносила је име Париза у Србији својом духовитом комедијом „Лесковчани у Паризу“; светска дама, племенита особа, знаменита Лесковчанка окончала је свој бурни и богати живот 28. јануара 1978. године у Београду.[3]

СИМА БУНИЋ (Лесковац, 26. фебраур 1822 – Ниш, 26. јун 1914) био је српски глумац, драматичар, редитељ, сценограф и управник путујућег позоришта. Почео је да ради као гардеробер у Народном позоришту у Београду 1898 -1899. и узгред учио молерски знат. Имао је смисла за сликарство. Године 1900 – 1903. декоративни је сликар у путујућој дружини „Србадија“ Д. Нишлића, а од 1904. године члан и декоратер нишг „Синђелићаи других група“. Бунић је био веома плодан драмски писац који је оставио дубок траг у позоришном животу југа Србије. Написао је дела “Дочек краља Милана у Лесковцу”, “Воjвода Брана”, “Једна ноћ у Харему” , “Нишлика” и друга. Преминуо је 1914. године.[4]

СРЕТЕН ДИНИЋ (1875 – 1949) рођен у Великом Шиљеговцу у долини Рибарске реке, у подгорју Јастрепца.[5] Прво Динићево књижевно дело је позоришна игра у седам слика ,,Косовски бој’’. Динић има и повећу збирку песама ,,Јеци и одјеци’’ (Београд, 1905). ,,Из царства мрака’’ зове се Динићева трилогија намењена народном просвећивању. Од свих Динићевих дела из лепе књижевности овог периода, свакако највише пажње заслужује збирка ,,Мој завичај’’ (Београд, 1926). Његово ,,Ратно сироче’’ објављено је 1924. године у Лесковцу. Слично је интониран комад у два чина ,,Под маслинама на Крфу’’ (1926). Драмско дело Сретена Динића, његов комад ,,Наша работа’’ (Ниш, 1925) једно од од два његова белетристичка списа искључиво посвећених старом Лесковцу.[6] Сретен Динић је више од 15 година био једини уредник ,,Лесковачког гласника’’, недељног листа лесковачке омладине. На то место дошао је 1922. године. Динић је био први управник Академског позоришта у Лесковцу.[7] Динић је себе ангажовао и на стварању Народне књижице у Лесковцу.[8] Сретен Динић је умро у Лесковцу почетком августа 1949. године, после дуге и тешке болести.

 (…) Да бих употпунио представу о обиму и разноврсности Динићевог рада, навешћу податке које о њему даје Трајковић у „Лексикону југословенских писаца“. Према том, по свему судећи непотпуном списку, Динић је објавио први рад, расправу „О народним учитељима“, још крајем прошлог века, 1898. у Пожаревцу; пре збирке песама „Јеци о одјеци“ (Ниш 1905), штампао је у Београду расправу „Учитељ као културни радник“ (1901). Следе: „Царство ракије“ (1906), „Царство судбине“ (1907). „Препорођај“, роман (1911), „Царство лажне образованости“ (1913), „Мали путници“ (1920), „Мали пријатељи“ (1921), „Чаршија и култура“ (1921), „Бугарска зверства у Врањском округу I-II“ (1921), „Српска војска и бежанија кроз Албанију“ (1922), „Школа живота“ (1923), „Мића Соколац“, позоришни комад (1923), „Ратно сироше у песми и причи“ (са Ст. Д. Живковићем), 1924, „Наша работа“ (1925), „Косовски бој“, позоришна игра (1925), „Под маслинама ка Крфу“, позоришни комад, 1926, „Мој завичај“, приче из народног живота, (1926), „Мајчин аманет“, прича (1927), „Ко треба да буде путовођа нашега народа“ (1928), „Михаило Аврамовић“ (1931), „На левој обали Мезе“ (1931), „Проглас уједињења“, позоришни комад (1931), „Шта треба да знам“ (1933), „Сагоревање омладине“ (1934), „За организацију народног просвећивања“ (1934). Из ове очиглено непотпуне и непрецизне библиографске јединице, који је сачинио наш несумљиво веома заслужнни библиограф Ж. П. Јовановић, води се да је, поред свих својих редовних послова, Динић годинама успевао да објави сваке године бар по једну књигу![9]

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ (1905 – 1992) рођен је у Лесковцу. После завршене гимназије уписао се на Технички факултет у Љубљани. Сиромашан, напушта Љубљану и уписује права на Београдском универзитету. Дипломирао је 1931. године са врло добрим успехом. Судско-адвокатски испит положио је 1935. године у Београду. У адвокатски именик уписан је 7. новембра 1936. године и од тада па до смрти био је веран адвокатском позиву. Као правник и адвокат радио је у Ужичкој Пожеги, Власотинцу и Лесковцу. Умро је децембра 1992. године, у 87. години. Био је врло скроман и карактеран човек, кога је красио патријалхални етнос нашег народа. Јован Јовановић се веома рано посветио историографији лесковачког краја. Он је један од првих сарадника Народног музеја у Лесковцу и ,,Лесковачког зборника’’, од 1961. године па до смрти. У ,,Лесковачком зборнику’’, у едицији посебних издања, Јовановић је објавио антропогеографске и социолошке студије  ,,Лесковачко Поречје’’ (1972-1973), ,,Пуста Река’’ (1975- 1979), ,,Лесковачко поље и Бабичка Гора’’ (1978-1979) и ,,Доња Јабланица’’ (1981-1982). Поменуте студије имају историјско-привредни карактер. Јована Јовановића можемо уврстити у ред великих Лесковчана, као што су Сретен Динић, Драгољуб Трајковић, Сергије Димитријевић, Жак Конфино и други.[10]

ЖАК КОНФИНО (1892 – 1975) рођен је у Лесковцу, у занатлијској породици. Основну школу и Нижу гимназију завршио је у Лесковцу, а вишу Прву београдску гимназију 1910. године. Исте године се уписао на Медицински факултет у Бечу, где је положио први ригорозум. Умро је 16. августа 1975. године у Београду, где је и сахрањен. Према библиографији књижевних дела, Жак Кофино је објавио девет књига кратке прозе: Моји општинари, 1934, Лице и наличје, (хумореске) – пре рата; Ротаријанци, Јежева прича, Хумористикон, Лекареве приче, Нова хумореска, Пожури, докторе  – после Другог светског рата. Објавио је и пет романа: Мој Јоцко (пре рата), Моје јединче, Мамин велики син, 100 година – 90 гроша и Јеси ли ти разапео Христа (после рата). Штампано му је и 5 драмских текстова: Сирото моје паметно деце, Заклињем се, У среду се региструјем, Крв није вода, Луда болест љубомора. Два драмска текста су извођени, а нису штампани: Плагијат и Штрајк у заробљеничкој болници, као и роман Заробљеници добровољци.

ДОБРИВОЈЕ КАПИСАЗОВИЋ – Прва Каписазовићева збирка под насловом ,,Песме’’ (Лесковац, 1927), друга Каписазовићева збирка зове се ,,Алтана’’ (Скопље, 1930). Уз две поменуте збирке песама објавио је књиге: ,,Лесковачки надимци’’ (грађа за проучавање породица старих Лесковчана), издавач Народни музеј у Лесковцу, потом ,,Тошке у Лесковац и његове говоранције’’ (1980), ,,Анегдоте из живота Митрополита Скопског Јосифа’’(1982), ,,Монографију Митрополит Вићентије’’ (1938), ,,Лесковчаке заврзламе и чарламе’’ (1975, која је 1995. године доживела репринт издање). Био је члан Удружења новинара Србије и, пред смрт, постао је и члан Удружења књижевника Србије. Умро је у Београду 1993. године а сахрањен у Лазаревцу. Сахрани је присуствовао и патријарх српски господин Павле. Спомиње га и Радомир Констатиновић (пета књига, стр. 311), ,,Биће је језик – есеји о књижевности’’, а објављене су му песме у Енциклопедији Мирослава Крлеже. Године 1985. Загреб је издао ,,Педесет најпознатијих староградских народних песама, романси и шлагера’’. Међу њима је и песма ,,Тужни ветри гором вију’’, аутор музике и текста Добривоје Каписазовић.

ПРОФ. БРАНА МИТРОВИЋ – Поред мале збирке ,,Искрице из Дубочице’’ (Лесковац, 1935), Брана Митровић је пре (Другог светског) рата објавио још десетак кратких прича из живота људи у Лесковцу. После рата наставио је са писањем и објављивањем сличних састава, поред других,  објавио је малу збирку краћих проповедака под насловом ,,Време протекло’’ (Лесковац, 1971).[11]

Последње године живота, после пензионисања, провео је у интензивном раду на ,,Речнику лесковачког говора’’, на коме је радио готово целог свог радног века и чије је објављивање у едицији Народног музеја ипак дочекао.  Овај Речник, који је сматрао својим животним делом, дочекан је у јавности са подељеним утисцима, изазивајући похвале али и оштре критичке одзиве у штампи. Пре рата објавио је омању збирку прича под насловом ,,Искрице из Дубочице’’; после рата, у издању Радничког универзитета, објавио је књигу истог обима, приче под насловом ,,Време протекло’’.

АТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ (1899 -1965) рођен је у Лесковцу где је и умро 22. априла 1965. године. По завршеним студијама Атанасије Младеновић је 18. јула 1928. године постављен за школског надзорника Среза јабланичког. Младеновић је написао три ђачке читанке и пет школских уџбеника: ,,Извођење наставе у народној школи’’ (Битољ, 1936), ,,Педагогија наших народних песама’’ (Београд, 1936), ,,Распоред наставног градива за други и четврти разред основних школа у Краљевини Југославији’’ (Београд, 1939), ,,Читанка за трећи и четврти разред основних школа у Краљевини Југославији’’ (Београд, 1939), ,,Читанка за трећи разред основних школа у Краљевини Југославије’’ (Београд, 1939), ,,Читанка за четврти разред основних школа у Краљевини Југославије’’ (Београд, 1939) и ,,Методска упутства за рад у основним школама’’ (Београд, 1940). Његови уџбеници и читање унели су новине у тадашњој настави у школама Краљевине Југославије. Између два светска рата објавио је књиге: ,,Битољ и његова околина’’ (1937), ,,Педагогија наших народних песама’’ (1936), ,,Јужна Србија – Вардарска бановина у речи, слици и броју’’ (1939), а после Другог светског рата ,,Водич кроз Лесковац и околину’’ (1954) и ,,Сијаринска Бања’’ (1958).

МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ (1912 – 1975) – Др Миливоје Перовић рођен је у Брајини. Основну школу завршио је у Тулару, гимназију похађао у Гњилану, Приштини, Врању, Суботици и Лесковцу, а Правни факултет завршио 1937. године у Београду, где је 1940. године и докторирао. Умро је 29. децембра 1975. године у Београду.[12]

Перовић је, може се рећи, у белетристику закорачио књигом ,,Хроника о Пустој Реци’’ (Просвета, Београд, 1951). Друга Перовићева књига у коју су ушли његови почетни белетристички радови, зове се ,,Поред Мораве’’ (Просвета, Београд, 1958). То је збирка од десет приповедака, међу којима прве две захватају више од половине текста и карактеришу читаво његово потоње литерарно стварање.  Књижевно дело Миливоја Перовића, у које је укључено десетак романа и једна збирка приповедака, пре свега: импонује својим обимом.[13]

АРИСТОМЕН РИСТИЋ (1906 – 1969) – Аристомен Ристић Мења, крштен Аристоменис Димитрије рођен је у Лесковцу. Као студент права био је хонорарни дописник београдског листа ,,Политика’’ из Лесковца 1929-1934. године. Такође, Ристић је био новинар и уредник опозиционог листа ,,Недељне новине’’, који је излазио од 1932. до 1935. године. Права је завршио 12. фебруара 1937. године. После ослобођења Лесковца, Ристић је 7. новембра 1944. године постављен за првог уредника листа ,,Наша реч’’, органа Градског одбора Народног фронта Лесковац. На овој дужности је остао до 15. марта 1948. године. Умро је 21. септембра 1969. у 64. години живота. У току новинарског и публицистичког рада, Аристомен Ристић је објавио осам књига: ,,Лесковац јуче и данас’’ (1935), ,,Истакнути борци радничке класе Лесковца’’ (1951), ,,Публицистички рад народног хероја Трајка Стаменковића’’ (1953), ,,Коста Стаменковић’’ (живот и рад, 1969, I и II издање), ,,75 година текстилне индустрије у Лесковцу’’ (1959), хроника ,,Грделица у пламену револуције’’ (1965), ,,Вилем Пушман’’ (1969).

ФРЕДИ ФАЗЛОВСКИ – У граду на Ветерници десетак година (1926-1930 и 1955-1961) провео је Фреди Фазловски, глумац, песник, новинар и боем.[14] Фазловски је у Лесковцу објавио збирку песама ,,Еротикон моје психе’’ (Лесковац, 1928). То је поезија старога жанра, са реквизитима и арматуром ранијег доба, са строфама и сликама. После тога појавиле су се његове ,,Поеме’’ (Прокупље, 1929). Фазлофски је ушао је у ,,Историју српског позоришта’’ Боровоја Стојковића и ,,Лексикон књижевника Југославије’’, био глумац, редитељ, песник, новинар’’.

[1] Д. Трајковић, Преглед лесковачког књижевног стваралаштва, Наше стварање, Лесковац 1973.

[2] Д. Трајковић, Преглед лесковачког књижевног стваралаштва, стр. 7.

[3] Томислав Н. Цветковић, Наталија – лесковачка Парижанка, Алијанса, бр. 12, јун 2004, стр. 16..

[4] Небијша Димитријевић, „Лесковац 101“, монографија, Лесковац 2015.

[5] Д. Трајковић, Народни просветитељ Сретен Динић и његово време (1875-1949), Народни музеј, Лесковац 1973; Преглед лесковачког књижевног стваралаштва, Наше стварање, Лесковац 1973.

[6] Д.Трајковић, Преглед…, стр. 26.

[7] Напомена Д. Трајковића: О томе опширније у Споменици тридесетогодишњице позоришног живота Лесковца (1926-1956), Николаја Тимченка, као и у књизи Н. Тимченка Фрагменти из историје лесковачког позоришта, I (1896-1941), Лесковац 1967.

[8] Лесковачки зборник, VI књига, Д. Трајковић Предратна организација студената лесковачког краја и стварање народне књижице и читаонице у Лесковцу.

[9] Н. Тимченко, Књижевна баштина Лесковца, стр. 33-34.

[10] Драгутин М. Ђорђевић, Јован Јовановић, адвокат у пензији, културни и научни радник из Лесковца, Лесковачки зборник XXXIII, 1993, стр. 375.

[11] Д. Трајковић, Преглед лесковачког књижевног стваралаштва, Наше стварање, 1973, стр. 40.

[12] Добросав Ж. Туровић, Горња Јабланица, људи и време, Лесковац, 2004.

[13] Д. Трајковић, Преглед…, стр. 79.

[14] Д. Трајковић, Преглед…, стр. 48.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: